Пређи на садржај

Аутопут

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ауто-пут)
Раскрсница између УС 131, М-6 и 68. улице у Виомингу у Мичигену, Сједињене Државе, показује многе карактеристике аутопутева са контролисаним приступом: супротстављени саобраћај на одвојеним коловозима, одсуство укрштања на истом нивоу и нема директног приступа околним некретнинама.
Аутопут Београд–Нови Сад, код петље Инђија.

Аутопут[а] представља највишу саобраћајну класу путева. То је пут намењен искључиво брзом моторном саобраћају који се обавља по физички раздвојеним једносмерним коловозима, односно коловозним тракама уобичајене ширине 27,5 метар, са најмање две саобраћајне траке за сваки смер вожње и по једном зауставном. На њима влада режим непрекинутих токова. Овај режим, са високим степеном безбедности, удобности и брзине, остварује се комфорним, пројектним и конструктивним решењима, уз обавезну примену денивелисаних укрштања.

За разлику од других путева, раскрснице на аутопуту су углавном ван нивоа. Тако нпр. прелаз са једног аутопута на другог одређује се мостовима и подвожњацима. Прелазе на подређене класе путева зову се петље. Свака петља има одређене и посебне траке за убрзавање (улаз) или успоравање (излаз) са аутопута. Тако је омогућен сигуран прометни ток возила брзином од најмање 80 km/h.

На већини аутопутева постоје одмаралишта или бензинске пумпе, да би задовољили потребе корисника аутопута и њему пружали прилику да се опорави. Често постоје тамо атракције и игралишта за деце. Поред тога, заустављање или паркирање возила на зауставној траци је забрањено. Изузетке чине возила које се налазе у квару.

Обавезно ограничење брзине на аутопутевима у Србији је 130 km/h. У осталим земљама је максимална дозвољена брзина различита нпр. Немачка нема ограничење брзине на аутопутевима.

Историја[уреди | уреди извор]

Историјска карта оригиналног аутопута А8-А9, Италија, првог аутопута икад изграђеног у свету, отворен је 21. септембра 1924. године.

Прва верзија савременог аутопута са контролисаним приступом еволуирала је током прве половине 20. века. Моторни аутопут Лонг Ајленда на Лонг Ајленду у Њујорку, отворен 1908. године, као приватни подухват, био је први пут на свету са ограниченим приступом. Он је имао многе модерне карактеристике, укључујући завоје под нагибом,[2] заштитне ограде и армирано-бетонске површине.[3]

Први дуални аутопут отворен је у Италији 1924. године, између Милана и Вареза, а сада чини делове аутопутева А8 и А9. Овај аутопут, иако подељен, садржавао је само једну траку у сваком правцу и није имао петље. Убрзо након тога, у Њујорку 1924. године, отворен је саобраћај Бронкс ривер парквеј.[4].[5] То био је први пут у Северној Америци који је користио средњу траку за одвајање трака са саобраћајем у супротном смеру, који је изграђен кроз парк и који су укрштајуће улице прелазиле преко мостова.[6][7] Јужни државни парквеј отворен је 1927. године, док је Моторни аутопут Лонг Ајленда затворен 1937. године и заменио га је Северни државни парквеј (отворен 1931. године) и суседни Гранд централ парквеј (отворен 1936. године). У Немачкој је градња аутобана Бон-Келн започела 1929. године, а отворио га је 1932. градоначелник Келна.[8]

У Канади, први прекурзор са полуконтролисаним приступом био је Средишњи пут између Хамилтона и Торонта, који је имао средњи разделник између супротног протока саобраћаја, као и прву петљу у земљи. Овај аутопут се развио у Пут краљице Елизабете, који је имао петљу и надвожњак кад је отворен 1937. године, а до Другог светског рата био је најдужи осветљени део изграђеног пута.[9] Деценијама касније отворен је први део Аутопута 401, на бази ранијег пројекта. Од тада је постао најпрометнији аутопут на свету.[10][11]

Реч аутопут (енгл. freeway) је први употребио Едвард М. Басет у фебруару 1930.[12][13][14]

Аутопутеви у земљама бивше Југославије[уреди | уреди извор]

Србија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Државни путеви IА реда

У Србији се аутопутеви пружају трасом Паневропског коридора 10 (тј. трасом некадашњег Аутопута „Братства и јединства“) и његових кракова. Мада су сви аутопутеви у Србији међусобно повезани, према означавању путева у Србији, могло би се рећи да у Србији постоје три аутопута - један на траси аутопута А1 (и Коридора 10, односно његовог Крака B) Хоргош - Нови Сад - Београд - Ниш - Грделичка клисура, односно Лесковац (ка Македонији), други на траси аутопута А3 (и Коридора 10) између Хрватске границе и Београда, и трећи на траси аутопута А4 (и Крака C, Коридора 10) Ниш - Сићевачка клисура (ка Бугарској). У току је изградња аутопута од Београда кроз Шумадију (што одговара траси планираног аутопута А2), и биће најкраћа веза са Црном Гором. Тренутно је у употреби деоница од Београда до Чачка.

Први аутопут ("аутострада") грађен је од Београда до Авале.[15], радови су почели у пролеће 1939. крчењем дела општинског расадника. Профил је био: две "пруге" од по 7,5 метара са осам метар зеленила између, плус коњичка, бициклистичка и пешачка стаза од 4, 3 и 2,5 метра, укупно 32,5 метра.[16]

Босна и Херцеговина[уреди | уреди извор]

Република Српска је изградила 105 километара аутопута што је више од Федерације БиХ која има 95 километара што значи да Босна и Херцеговина има изграђеног 200 километара аутопута. У Босни и Херцеговини изграђени су аутопутеви Сарајево - Какањ у Федерацији БиХ и аутопут Градишка — Бања Лука и аутопут Бања Лука — Добој у Републици Српској. У плану је изградња аутопута на коридору 5ц, који ће ићи од реке Саве, преко Добоја, Сарајева и Мостара до Јадранског мора.

Хрватска[уреди | уреди извор]

Динамика изградња аутопутева у Хрватској последњих деценија

Хрватска је последњих неколико година изградила већи број аутопутева, тако да данас постоје аутопутеви:

У плану је и наставак аутопута А1 до Дубровника, као и изградња аутопутева од Загреба до Копривнице и Бјеловара.

Правила саобраћаја[уреди | уреди извор]

Саобраћајни знак за правила у саобраћају (Луксембург).

Из разлога безбедности саобраћаја и заштите животне средине, многе земље имају ограничења брзине од 110 - 130 km/h за аутопутеве. Поред тога, брзина на аутопуту мора да се прилагођују саобраћају, као и видљивости и временским услова (као што су снег или магла). Такође брзина треба да се прилагоди својој личној способност и карактеристике возила и терета.

Возила, која не могу достићи максималну брзину од 80 km/h, су искључени из употребе аутопута. Ово се дешава да би спорије возило не ометало проток саобраћаја, и тако повећава ризик од несрећа.

Заустављање, се окренути као и вожња на неозначеним излазима/улазима на аутопуту је забрањено. Изузеци заустављање чине одмаралишта и бензинске пумпе. Учесници саобраћаја, чији ауто се налази у квару, чекају на десној ивици пута (или на зауставној траци, ако је на располагању).

Ознаке[уреди | уреди извор]

Да би се олакшала оријентација учеснику саобраћају, знакови за брже путеве добиле су карактеристичне сигнале, која указују на значај и симболику боја на путу. Познати „аутопут знак“ се користи од стране многих земаља, иако је јасна разлика аутопута, и структурно сличним бржим путевима између две земље није могуће. Углавном се разликује између знакова у зеленој и плавој боји. Обе боје су дозвољене у складу са Бечком конвенцијом о друмском саобраћају из 1968. године.

Државе са плавим знаковима[уреди | уреди извор]

*) Знакови који показују пут за аутопут су зелене.

Државе са зеленим знаковима[уреди | уреди извор]

*) Само на градским аутопутевима.

Путарина[уреди | уреди извор]

Мађарска је увела вињете на својим аутопутевима, да би се убрзао проток саобраћаја[17].

У већини земаља, постоји путарина за употребу аутопутева. Она се плаћа преко једне налепнице као у Швајцарској, Словенији и у Аустрији или преко путарине као у Италији, Француској, Шпанији, Португалу, Србији и у Хрватској. Посебан случај је Немачка, где се путарине не наплаћују.

Аутопутеви у свету[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Понекад се јавља и облик ауто-пут, али је то неправилно.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Брборић & Гачевић 2018, [...] пише се — аутопут ... јер су то спојеви „који се више схватају као један појам и теже једноакценатском изговору“.
  2. ^ D.W. Harwood, et al., Prediction of the Expected Safety Performance of Rural Two-Lane Highways, Turner-Fairbank Highway Research Center, McLean, Virginia, December 2000, page 39, http://www.fhwa.dot.gov/publications/research/safety/99207/99207.pdf
  3. ^ Patton, Phil (9. 10. 2008). „A 100-Year-Old Dream: A Road Just for Cars”. The New York Times. 
  4. ^ „Bronx River Parkway Reservation”. Westchester County Department of Parks. 2008. Приступљено 6. 11. 2010. 
  5. ^ „Bronx River Parkway Exit List (Sound View to Bronxville)”. nycroads.com. Eastern Roads, Inc. Архивирано из оригинала 1. 11. 2014. г. Приступљено 24. 9. 2014. 
  6. ^ „Built to Meander, Parkway Fights to Keep Measured Pace”. The New York Times. 6. 6. 1995. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  7. ^ Hershenson, Roberta (18. 6. 1995). „Bronx River Parkway On an Endangered List”. The New York Times. Архивирано из оригинала 14. 5. 2013. г. Приступљено 13. 4. 2010. 
  8. ^ „German Myth 8 Hitler and the Autobahn”. German.about.com. Архивирано из оригинала 08. 05. 2006. г. Приступљено 08. 03. 2020. 
  9. ^ Shragge, John & Bagnato, Sharon (1984). From Footpaths to Freeways. Ontario Ministry of Transportation and Communications, Historical Committee. стр. 55. ISBN 978-0-7743-9388-1. 
  10. ^ Canadian NewsWire (6. 8. 2002). Ontario government investing $401 million to upgrade Highway 401 (Извештај). Ministry of Transportation of Ontario. „Highway 401 is one of the busiest highways in the world and represents a vital link in Ontario's transportation infrastructure, carrying more than 400,000 vehicles per day through Toronto.” 
  11. ^ Thün, Geoffrey; Velikov, Kathy. „The Post-Carbon Highway”. Alphabet City. Архивирано из оригинала 5. 7. 2010. г. Приступљено 2. 1. 2012. „It is North America's busiest highway, and one of the busiest in the world. The section of Highway 401 that cuts across the northern part of Toronto has been expanded to eighteen lanes, and typically carries 420,000 vehicles a day, rising to 500,000 at peak times, as compared to 380,000 on the I-405 in Los Angeles or 350,000 on the I-75 in Atlanta (Gray).” 
  12. ^ Karnes, Thomas L. (2009). Asphalt and Politics: A History of the American Highway System. Jefferson, NC: McFarland & Co. стр. 131. 
  13. ^ Korr, Jeremy (2008). „Physical and Social Constructions of the Capital Beltway”. Ур.: Mauch, Christof & Zeller, Thomas. 'The World Beyond the Windshield: Roads and Landscapes in the United States and Europe. Athens: Ohio University Press. стр. 195. 
  14. ^ Bassett, Edward M. (фебруар 1930). „The Freeway: A New Kind of Thoroughfare”. American City. 42: 95. 
  15. ^ Време, стр. 19. нов. 1938, стр. 8
  16. ^ "Време", 10. јул 1939
  17. ^ „autobahn.hu - E-Vign. & Gebühren”. Архивирано из оригинала 23. 1. 2012. г. Приступљено 15. 9. 2010. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Брборић, Бранислав; Гачевић, Радојко (24. 12. 2018). „Црта и цртица”. Одбор за стандардизацију српског језика. Архивирано из оригинала 27. 9. 2023. г. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутопут&oldid=27850613”