Ćurčija
| Ćurčijski zanat | |
|---|---|
 Kožuh i šubara, kao deo pastirske nošnje iz okoline Zrenjanina (Narodni muzej u Zrenjaninu) | |
| Nematerijalno kulturno nasleđe | |
| Region | Vojvodina, Centralna Srbija |
| Predlagač | Muzej Vojvodine, Narodni muzej Zaječar |
| Datum upisa | 21. 12. 2023. |
| Veb sajt | http://nkns.rs/cyr |
Ćurčija je zanatlija koji se bavi izradom odevnih predmeta od kože i krzna. Ćurčijski zanat predstavlja skup znanja i veština prerade i obrade kože i izrade predmeta od krzna i kože.[1] Decembra 2023. uvršten je na listu Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.[1]
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Naziv dolazi od reči „kürkçü“, što na turskom jeziku znači „krznar“,[a][2] pa se izraz odnosi se i na krznare generalno.
U srpskom jeziku, u narodnom govoru, reč „ćurak“ se odnosi uglavnom na prsluke od jagnjeće kože sa ošišanim krznom na unutrašnjoj strani, pa se prema tome koristi za one krznare koji se bave izradom prsluka uglavnom od ovčije ili jagnjeće kože. U južnim delovima Srbije ćurak se zove gunj, a ponegde i kožuh, kožuv.
Proizvodi[uredi | uredi izvor]
Proizvodi ćurčijskog zanata najčešće se prave od jegnjeće i ovčije kože, ređe i od kože divljači. To mogu biti tradicionalni odevni predmeti kakvi su kožusi, pršnjaci ili šubare, koji su danas deo narodne nošnje, ali i savremeni odevni predmeti poput bundi, prsluka ili rukavica.
Obrada kože se odvija u više faza:
- Prvu fazu čini prerada ili štavljenje.
- U sledećoj fazi krzno se rasteže na drvenim podlogama uz pomoć drvenih klinova, a potom se šiša i čiste se preostale nečistoće.
- Zatim se krzno vraća na pranje vodom, uz dodavanje posebnog omekšivača, nakon čega se pristupa bojenju. U prošlosti su korišćene prirodne boje, a danas uglavnom industrijske. Nakon toga spremno je za krojenje i šivenje.[1]
- Krojenje se obavlja po šablonima, a za to se koriste alati, poput krznarskog nožića i makaza. Iskrojeni delovi spajaju se i prošivaju na mašinama za šivenje krzna i kože. Po istom principu šiju se i kožusi i šubare, s tim što se šubare oblikuju na specijalnim kalupima na kojima može da se podešava veličina.
Tradicionalni majstori ćurčije umeju da naprave ćurke ukrašene malim komadima kože druge boje i oblika i naprave prava mala umetnička dela.
Dešava se da ćurčija radi sa kožom koja nije do kraja obrađena kako treba. Tada se kod gotovog proizvoda oseća karakterističan, ne baš prijatan miris i godine su potrebne da taj miris iščili.
Danas se tradicionalni ćurčijski proizvodi najčešće mogu naći na pijacama, vašarima i sličnim mestima.
Narodna tradicija[uredi | uredi izvor]
U narodu postoji izraz „okrenuo ćurak naopako“, kojim se opisuje osoba koja je promenila stav, mišljenje ili narav.[3] Takođe postoji i prezime Ćurčić.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Reč „kürk“ od koje dolazi reč „ćurak“ znači „krzno“, dok je sufiks „-çü“ jedna od varijanti sufiksa „-ci“, koji se u turcizmima sreće u obliku „-džija“.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v „Ćurčijski zanat”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije (nkns.rs). Pristupljeno 2024-04-05.
- ^ „Wiktionary, the free dictionary - كورك (kürk)”.
- ^ „Obrnuti ćurak naopako”. Vukajlija.com. Pristupljeno 2024-04-05.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Stari zanati - ćurčija (AgroTV - Zvanični kanal)
- Šubare uskoro neće imati ko da šije (B92, 22. mart 2015)
- Šegrt, kalfa i na kraju majstor („Politika”, 3. maj 2023)
