Pređi na sadržaj

Balforova deklaracija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Originalno pismo, koje je lord Balfor uputio lordu Rotšildu, vođi britanske jevrejske zajednice 2. novembra 1917.
Sto lorda Balfora, Muzej jevrejske dijaspore, Tel Aviv

Balforova deklaracija (engl. Balfour Declaration) je bilo pismo koje je britanski ministar inostranih poslova lord Balfor uputio 2. novembra 1917. Cionističkom savezu Velike Britanije i Irske preko poznatog bankara lorda Rotšilda, vođe britanske jevrejske zajednice, u kome, u ime Vlade podržava jevrejske težnje za stvaranje „nacionalnog doma“ u Palestini. Taj dokument postao je izuzetno značajan za cionistički pokret, jer je predstavljao svojevrsnu povelju na koju se počeo odlučno pozivati i koristiti je.[1]

Pismo lorda Balfora:

Dragi lorde Rotšilde,

Imam veliko zadovoljstvo da u ime vlade Njegovog veličanstva prenesem sledeću deklaraciju o podršci jevrejskim cionističkim aspiracijama koje su bile podnete kabinetu i od njega odobrene.

Vlada Njegovog veličanstva gleda sa blagonaklonošću na stvaranje nacionalnog ognjišta u Palestini za jevrejski narod i uložiće najveće napore kako bi olakšala postizanje tog cilja pri čemu treba jasno razumeti da neće biti učinjeno ništa što bi moglo kršiti građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, ili prava i politički položaj koji Jevreji uživaju u ma kojoj drugoj zemlji. Bio bih Vam zahvalan ako biste ovom deklaracijom upoznali cionistički savez.

Pored finansijske podrške koju je dobio od cionističkih krugova, lord Balfor je imao i drugih razloga za ovakvo ponašanje. Krajem 19. veka jevrejske izbeglice iz istočne Evrope preplavile su Evropu u kojoj nisu baš rado primane. Na londonskim ulicama organizovane su česte demonstracije protiv Jevreja, a bilo je i sukoba.

U vreme objavljivanja Balforove deklaracije u Palestini je živelo 56.000 Jevreja, 1922. taj broj se popeo na 85.000 Jevreja, 1931. na 174.000 a 1944. na 529.000 Jevreja. Neposredno uoči stvaranja države Izrael, na tlu Palestine je živelo više od 600.000 Jevreja. Za 40 godina naseljavanje je vršeno planski sa posebnim naporima da se postigne što veća koncentracija jevrejskog stanovništva oko Tiberijskog jezera, Tel Aviva i Jerusalima. Na dan stvaranja države Izrael, na tlu Palestine je živelo 1.380.000 Arapa. Objavljivanjem Balforove deklaracije, britanska vlada je ozvaničila veze sa svetskim cionizmom. Ovom prilikom došla je do izražaja veština britanske diplomatije.

Cionistički pokret je složena organizacija, može se porediti sa udruženjem koje direktno ili indirektno okuplja desetine ili čak stotine različitih crta: verskih, ideoloških, humanitarnih, kulturnih i drugih grupacija ali i koje sve zajedno imaju cilj da se bore za podršku Izraelu i pružaju mu pomoć. Osnivači su pokretu dali ime po brdu CION na Sinajskoj pustinji na kojoj je Mojsije dobio deset zapovesti i koja je u modernim uslovima simbolizovala težnju za povratkom u Obećanu zemlju. Od nastanka pokreta, na okupljanje Jevreja u Palestinu nije se gledalo kao na humanitarnu, već isključivo političku akciju.

Činjenica jeste da nije svaki Jevrejin cionista, i da ne mora da podržava ideologiju za koju se bori ovaj pokret. Cionizam je pod oštrom kritikom ortodoksnih Jevreja koji smatraju da niko ne može biti prisiljen da se vrati u Obećanu zemlju i da je to stvar njegove slobodne volje i izbora.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Rana britanska podrška[uredi | uredi izvor]

Rana britanska politička podrška povećanom jevrejskom prisustvu u regionu Palestine bila je zasnovana na geopolitičkim proračunima.[2][a] Ova podrška je počela početkom 1840-ih[4] i predvodio ju je lord Palmerston, nakon okupacije Sirije i Palestine od strane separatističkog otomanskog guvernera Egipta Muhameda Alija.[5][6] Francuski uticaj je porastao u Palestini i na širem Bliskom istoku, a njegova uloga zaštitnika katoličkih zajednica počela je da raste, kao što je ruski uticaj rastao kao zaštitnika pravoslavnih u istim regionima. Time je Britanija ostala bez sfere uticaja,[5] a samim tim i potrebe da pronađu ili stvore sopstvene regionalne „štićenike“.[7] Ova politička razmatranja bila su podržana simpatičnim evangelističkim hrišćanskim osećanjem prema „obnavljanju Jevreja“ u Palestini među elementima britanske političke elite iz sredine 19. veka – pre svega lorda Šeftsberija.[b] Britansko ministarstvo inostranih poslova je aktivno podsticalo jevrejsku emigraciju u Palestinu, što je ilustrovano u savetima Čarlsa Henrija Čerčila iz 1841–1842 Mosesu Montefjoreu, vođi britanske jevrejske zajednice.[9][v]

Takvi napori su bili preuranjeni, i nisu uspeli; [g] samo 24.000 Jevreja je živelo u Palestini uoči pojave cionizma u svetskim jevrejskim zajednicama u poslednje dve decenije 19. veka.[9] Sa geopolitičkim potresima izazvanim izbijanjem Prvog svetskog rata, ranije kalkulacije, koje su već neko vreme istekle, dovele su do obnavljanja strateških procena i političkog cenkanja oko Bliskog i Dalekog istoka.[6]

Dalja literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Balforova deklaracija na Vikimedijinoj ostavi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 102. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Renton 2007, str. 2.
  3. ^ Renton 2007, str. 85.
  4. ^ Schölch 1992, str. 44.
  5. ^ a b Stein 1961, str. 5–9.
  6. ^ a b Liebreich 2004, str. 8–9.
  7. ^ Schölch 1992, str. 41.
  8. ^ Lewis 2014, str. 10.
  9. ^ a b v Friedman 1973, str. xxxii.
  10. ^ Schölch 1992, str. 51.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Renton je ovo opisao na sledeći način: „Ključni aspekt ovog prikaza Deklaracije kao proizvoda britanske dobronamernosti, za razliku od realpolitike, bio je da su Britanci imali prirodnu i duboko ukorenjenu brigu za prava Jevreja i posebno njihovu nacionalnu obnovu , koji je bio ukorenjeni deo britanske kulture i istorije. Ovako predstavljena, Deklaracija se pokazala kao prirodan, gotovo unapred predodređen događaj. Otuda je cionizam predstavljen ne samo kao telos jevrejske istorije, ali i britanske istorije. Tendencija nacionalističke i cionističke istorije da se razvija ka jednoj tački sudbine i iskupljenja omogućila je, zaista zahtevala, takvo objašnjenje. Mit o britanskom 'protocionizmu', koji je ima tako dugotrajan uticaj na istoriografiju Balfurove deklaracije, tako da je proizvedena tako da služi potrebama cionističkih propagandista koji rade za britansku vladu."[3]
  2. ^ Donald Luis piše: „Tvrdnja ovog rada je da se samo razumevanjem hrišćanskog filosemitizma i hrišćanskog cionizma može shvatiti verski i kulturni uticaj koji su zajedno radili na stvaranju klime mišljenja među političkom elitom u Britaniji koja je bila dobro raspoloženi za Balfurovu deklaraciju."[8]
  3. ^ Montefjore je bio najbogatiji britanski Jevrejin i vođa Odbora zamenika britanskih Jevreja. Prvo pismo Čarlsa Henrija Čerčila iz 1841. ima za cilj da podstakne interesovanje za jevrejsku emigraciju u Palestinu: „Pretpostavljajući da se vi i vaše kolege odmah i ozbiljno zainteresujete za ovu važnu temu oporavka vaše drevne zemlje, čini mi se (formirajući svoje mišljenje o sadašnjem stavu stvari u Turskoj imperiji) da samo kao podanici Porte možete početi da se vraćate u Palestinu."[9]
  4. ^ Što se tiče evropskih planova za podsticanje imigracije protestanata, katolika i Jevreja u Palestinu, Šolh primećuje da „ali od mnogih kolonizacionih projekata i preduzeća, samo su dva imala uspeha: naselja Templari od 1868. i one jevrejskih doseljenika od 1882.“[10]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балфорова_декларација&oldid=27066880”