Bitka u Helgolandskom zalivu

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Bitka u Helgolandskom zalivu (1864).

Bitka u Helgolandskom zalivu
Deo Prvog svetskog rata
Vreme 28. avgust 1914. Mesto Helgoland, Severno more Ishod Britanska pobeda
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo	Nemačko carstvo
Komandanti i vođe
Dejvid Biti Redžinald Tirvit	Lebereht Mas
Jačina
5 bojnih krstaša 8 lakih krstaša 33 razarača 3 podmornice	6 lakih krstaša 19 torpednih čamaca 12 minolovaca
Žrtve i gubici
35 mrtvih 55 ranjenih	712 mrtvih 149 ranjenih 336 zarobljenih 3 laka krstaša 1 torpedni čamac

Bitka u Helgolandskom zalivu je bila pomorska bitka u Prvom svetskom ratu. Borba je vođena u petak 28. avgusta 1914. godine između britanske i nemačke mornarice kraj severozapadne obale Nemačke. U toj bici je pobedila britanska mornarica potopivši tri nemačke lake krstarice i jedan razač(ili po drugim izvorima čak 3 razarača).

Plan odbrane nemačke flote

Odmah po početku rata Nemačka flota Visokog mora je mislila da slabost svojih snaga u odnosu na britansku mornaricu nadoknadi dejstvom podmornica i torpednih snaga. Torpedne snage su imale zadatak da napadnu neprijateljsku flotu ispred linije utvrđenih ostrva pre nego što u bitku stupe glavne snage, koje bi se angažovale tek posle ove uvodne borbe. Nemci su organizovali stalnu službu predstraža i izviđanja, da bi se tako zaštitila od svake iznenadne akcije britanske flote. Najveći deo nemačkih ratnih brodova bio je smešten u bazama na dnu Helgolandskog zaliva, u lukama Vilhelmshafen i Kukshaven.

Zato je, prema nemačkom planu, torpedne snage i podmornica ~ u početku ih je bilo samo 27 ~ trebalo da budu raspoređene ispred u četiri patrolne linije jedna iza druge. Prvu liniju, koja je bila isturena na oko 46,5 km od Helgolanda, obrazovale su izviđačke predstraže koja se sastojala od niza patrolnih i naoružanih ribarskih brodova, razarači i torpedni čamci. Iza nje, na oko 11 km nalazila se linija podmornica, a iza ove linije razarača, iza ove linije bili su razarači, a na četvrtoj liniji su bile raspoređene podmornice i lake krstarice. Nemački Admiralitet pretpostavljao je da će ove torpedne jedinice i same biti dovoljne za slabljenje i zadržavanje britanske flote ako bi nasilno uplovila u zaliv, te da nije potrebno postavljanje minskih polja koja otežavaju i plovidbu sopstvenih brodova. U polukrugu od oko 50 km od ulaza u Helgolandski zaliv bila je postavljena linija nemačkih kojima su za zaštitu bili dodeljeni torpedni čamci i dve lake krstarice.

Ove jedinice su se smenjivale tako da je ulaz u Helgolandski zaliv bio pod stalnom stražom. Britanska mornarica je povremeno slala podmornice da posmatraju kretanje nemačke flote i pojedinih brodova i na temelju ovih izveštaja doznalo se za ovu stalnu stražu nemačkih lakih jedinica.

Priprema Britanaca

Nemačka laka krstarica Keln

Britanci su odlučili da na ove nemačke snage izvrše iznenadni prepad. Očekujući da će napadom na patrolne snage privući jake površinske snage nemačke flote za ovu operaciju angažovali su pet bojnih krstaša i oklopnih krstaša, sedam krstarica, 33 razarača i desetak podmornica. Komanda je bila poverena admiralu Dejvidu Bitiju, koji je istovremeno komandovao i snagama za podršku, tj. Prvom eskadrom bojnih krstaša koju su sačinjavali bojni krstaši „Nju Ziland“ (eng. HMS New Zealand) i „Invinsibl“ (eng. Invincible), kao i tri krstarice, dok je komandant lakih snaga iz tzv. Harvičkog sastava, koje je trebalo da izazovu Nemce prodorom u Helgolandski zaliv, bio komodor Redžinald Tirvit (Reginald Tyrwhitt). Pri tome je trebalo da brze jedinice iza ostrva Silta zaobiđu liniju nemačkih izviđačkih jedinica i da u njenoj pozadini napadnu krstarice i torpedne čamce određene za njenu podršku, dok je trebalo da podmornice postave zasedu kod ostrva Helgoland protiv onih nemačkih jedinica koje bi bile poslane u pomoć.

Britanci su tri podmornice uputili u neposrednu blizinu Helgolanda a nekoliko pred ušće reke Ems da zaronjene čekaju i eventualno napadnu nemačke brodove koji bi tuda naišli a tri podmornice su uputuili na oko 80 km od Helgolanda da plovidbom na površini i intenzivnim radio-saobraćajem na svim mogućim talasnim dužinama na sebe privuku nemačke razarače iz patrolne službe i tako omoguće svojim površinskim snagama koje bi čekali u blizini da ih napadnu.

Bitka

Brzo napredovanje nemačkih snaga kroz Belgiju tokom avgusta 1914. godine dovelo je u pitanje mogućnost planirane britanske evakuacije belgijskih trupa. Usled toga su Britanci, ne bi li odvukli pažnju nemačke flote na drugu stranu i sprečili je u ometanju evakuacije, u noći između 27. avgusta i 28. avgusta iskrcali u Ostendeu brigadu mornaričke pešadije da bi pomogli belgijskoj vojsci, a nakon toga su svoje pomorske snage uputili u Helgolandski zaliv da napadnu nemačke patrolne snage i spreče eventualnu intervenciju nemačke flote.

U zoru 28. avgusta 1914. godine po maglovitom vremenu koje je dozvoljavalo vidljivost na svega 1.000 m, jake britanske snage su uplovile u Helgolandski zaliv. Zbog magle nisu oplovile iza ostrva Silt, već su prošle direktno kroz prvu patrolnu liniju. Tog dana za podršku iza ove linije bilo je devet razarača i tri lake krstarice, dok se u luci Helgolanda nalazilo još deset razarača i osam podmornica. U 07:00 časova britanske snage su iznenada izašle iz magle u neposrednoj blizini nemačkih razarača. Videći prodor nadmoćnih britanskih sila, nemački brodovi su se počeli povlačiti javljajući preko radija o izvršenom prodoru. Ubrzo nakon 07:00 časova je bio potopljen nemački torpedni čamac V 187.

Torpedni čamac V 187

Čitava operacija se razvijala vrlo brzo i položaj brodova se stalno menjao, jer su za ovu akciju bile izabrane brze jedinice tako da su sastavi vozili preko 25 čvorova menjajući brzo i često kurs. Na prvi izveštaj o napadu isplovili su iz Helgolandske luke svi razarači, dok su isplovile samo dve podmornice. Već oko 08:00 časova ovi razarači iz Helgolanda su se sastali sa onima koji su se povlačili, ali su još uvek bili slabi da se odupru nadmoćnom protivniku.

Nemci brzo ka poprištu šalju lake krstarice „Frauenlob“ (nem. SMS „Frauenlob“) i „Štetin“ (nem. SMS „Stettin“) da daju podršku svojim razaračima. Njima se pridružuje i flota lakih krstarica iz Vihlemshafena koju su sačinjavale „Majnc“ (nem. SMS „Mainz“), „Keln“ (nem. SMS „Köln“) i „Ariadne“ (nem. SMS „Ariadne“). Zbog oseke iz Vilhelmhafena nisu uspeli da isplove i nemački bojni krstaši i tako daju podršku svojim lakim snagama.

Sve nemačke lake krstarice su vozile punom brzinom uprkos maglovitom vremenu prema području operacije. One su stigle oko 11:00 časova i odmah ušle u borbu, koja se dotle već rasplinula u pojedinačne bitke, jer su se britanski i nemački razarači rasturili po čitavom južnom delu Helgolandskog zaliva.

Dolazi do oštre borbe između britanske lake krstarice „Eritjuz“ (engl. HMS „Arethusa“), zastavnog broda komodora Tirvita, koja je predvodila kompletan britanski sastav, i nemačke lake krstarice Frauenlob. Borba se vodila na rastojanju od 5.500 m, tokom koje je nemačka krstarica postigla znatan uspeh nanevši Eritjuzi takva oštećenja da je morala da napusti borbu. Uspeh nemačke lake krstarice je veći time što je njeno glavno naoružanje bilo deset topova od 100 mm, dok je „Eritjuz“ imala još i dva topa od 150 mm.

Kada je „Eritjuz“ počela da se povlači „Frauenlob“ i „Štetin“ je nisu progonili, što ih je zapravo spasilo da ne nalete na eskadru admirala Bitija koja je bila u blizini.

Nadjačan i sa teško oštećenom krstaricom komodor Tirvit je hitno zatražio pomoć od britanskih bojnih krstaša. Oni su veoma smelo uplovili duboko u Helgolandski zaliv. Neke od ovih jedinica umalo nisu potopile sopstvene podmornice, koje su, kako je već rečeno postavile zasedu protiv nemačkih pojačanja, a nisu bile obaveštene o učestvovanju ovih svojih jedinica u operaciji. To ujedno pokazuje kako je nekada podmornicima bilo teško pod napetim uslovima da razlikuju sopstvene od protivničkih jedinica.

Grupa viceadmirala Bitija, koja se nalazila nekih 46 km severnije, stigla je na poprište u 12:40 časova i potpuno iznenadila Nemce. Veća brzina i vatrena moć britanskih bojnih krstaša je potpuno odlučila bitku. Ubrzo po ulasku britanskih pojačanja bila je potopljena nemačka laka krstarica „Majnc“ posle kratke ali veoma hrabre borbe. Pred pojavom teških jedinica britanske flote nemačke lake krstrice su počele brzo da se povlače, ali su Britanci ipak uspeli da potope još dve - „Keln“ i „Ariadne“. Nakon toga sve britanske lake jedinice su se sakupile oko bojnih krstaša, pa su se Britanci bez ikakvih gubitaka, ali sa prilično oštećenim lakim snagama vratili u svoje baze.

Rezultat i zaključak

Nemački gubici u ljudstvu su iznosili 712 poginulih i 419 zarobljenih mornara, dok su Britanci izgubili 75 ljudi.

Veliki uspeh ove britanske akcije je posledica promišljenog plana, velike brzine i tačnosti njegovog izvršenja kao i maglovitog vremena koje je onemogućilo Nemcima da dobiju jasnu sliku o snagama protivnika koje su učestvovale u napadu, tako da su misleći da se radi samo o manjim jedinicama nisu bile poslate teške jedinice. U tom slučaju bi Nemačka carska mornarica imala verovatno znatno manje gubitke, dok bi većim gubicima bili izloženi napadači.

Nemački bojni krstaši usidreni u reci Jadeu, udaljeni samo 60 mi (97 km) nisu uspeli da intervenišu zbog oseke jer nisu mogli da pređu sprud na ušću.

Nemačkoj mornarici se ovde osvetila neopreznost, jer da je odmah po izbijanju neprijateljstava položila minska polja na ulazu u Helgolandski zaliv britanska mornarica ne bi mogla da izvede ovakav prodor. Ovome je u znatnoj meri doprinelo i maglovito vreme, koje je onemogućavalo nemačkim obalskim baterijama da podrže svoje brodove, zatim sprečilo izviđanje nemačkoj avijaciji i otežalo eventualne napade njihovih podmornica. Da su postojala minska polja moglo se izbeći svako britansko iznenađenje, tako da su Nemci mogli na vreme da povuku svoju patrolu i pomoću jačih snaga raščisti siuaciju kod svojih položaja.

Nemci su minska polja položili odmah posle ove akcije i zbog toga Britanci nisu više ni pokušavali da upadaju u Helgolandski zaliv. Nemci su ispred linije Helgoland - Borkum, u pravcu severoistok - jugoistok, položili veliko minsko polje, dugo preko 41 km, a ispred linije Helgoland - Silt minsko polje dužine oko 33, 5 km u pravcu sever - jug. Tako su Nemci uspeli da organizuju pomorski utvrđeni položaj iza koga se prostirao veliki manevarski prostor u čijem su se južnom delu nalazile nemačke glavne vojnopomorske baze.

Nemci su i reorganizovali patrolnu službu u Helgolandskom zalivu i odredili jednu eskadru bojnih brodova i bojnih krstaša da budu stalno na sidrištu Šiling u zalivu Jade za eventualno pružanje pomoći patrolnim snagama. Car Vilhelm II od Hoencolerna je naredio da za buduće operacije površinske snage prvo traže njegovo odobrenje.

Ovaj nemački sistem odbrane pokazao se opravdan, jer su, i pored svoje nadmoći u pomorskim snagama, Saveznici smatrali da je nasilni desant u Helgolandski zaliv neizvodljiva operacija. Zato su se i njihova dejstva svodila uglavnom ns tzv. "širu blokadu" nemačke flote i polaganja mina duž nemačke odbrane ~ smatra se da je položeno oko 20.000 mina. Međutim, ove akcije nisu mogle da spreče izlaz nemačke flote na otvoreno more, kao i ni izlaz i dejstvo nemačkih podmornica. Ovakav utvrđeni pomorski rejon štitio je nemačku obalu od artiljerijskih napada i desanta a je omogućavao rad minolovaca u čišćenju puteva od mina i nemačkim podmornicama da se koriste putem preko Kilskog kanala i moreuzom Belt pri odlasku u Sevreno more Skagerak. Time je glavnu ulogu u odbrani obale igrala je pokretna snaga flote, a ne obalske baterije, koje su samo pojačavale snagu flote.

Literatura

• Prikril, Boris (1952). Ratne flote i pomorske bitke. Beograd: Tehnička knjiga. 
• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 3), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1972), str.408.
• Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 9), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str.293.
• Boris Karpov, Obalska odbrana, Vojnoizdavački zavod JNA, "Vojno Delo", Beograd 1957. godine

Spoljašnje veze

• Bitka u Helgolandskom zalivu