Milan Smiljanić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Milan Smiljanić (prota).
Milan Smiljanić
Smiljanić 2009.
Lični podaci
Puno ime Milan Smiljanić
Nadimak Lola
Datum rođenja (1986-11-19)19. novembar 1986. (37 god.)
Mesto rođenja Kalmar, Švedska
Visina 1,83 m
Pozicija vezni
Juniorska karijera
1992—2004 Partizan
Seniorska karijera*
Godine Klub Nast. (Gol)
2004 Teleoptik
2005—2007 Partizan 48 (1)
2007—2011 Espanjol 47 (0)
2010 → Sporting Hihon 6 (0)
2010—2011 → Partizan 18 (1)
2011—2013 Partizan 47 (1)
2013—2015 Genčlerbirligi 1 (0)
2015—2016 Makabi Netanja 31 (0)
2016—2017 Pert Glori 15 (0)
2017—2018 Hapoel Aškelon 29 (1)
2018—2022 Partizan 36 (0)
2022 Mornar Bar 18 (0)
2023 OFK Beograd 11 (1)
Reprezentativna karijera
2006—2009 Srbija do 21 4 (0)
2007—2008 Srbija 6 (1)
Nagrade
Fudbal
Evropsko prvenstvo do 21. godine
Srebrna medalja — drugo mesto 2007. Holandija Srbija
* Datum aktuelizovanja: 1. jul 2023.

Milan Smiljanić (Kalmar, 19. novembar 1986) je bivši srpski fudbaler koji je igrao na sredini terena. Sin je bivšeg srpskog fudbalera i trenera Branka Smiljanića.

Klupska karijera[uredi | uredi izvor]

Prošao je sve mlađe selekcije FK Partizan, igrao je prvo za klupsku filijalu Teleoptik, a prvi profesionalni ugovor sa beogradskim „crno-belima” je potpisao u decembru 2004. godine.[1] Za Partizanov prvi tim je debitovao 26. marta 2005. na utakmici sa Sutjeskom.[2] Svoj prvi prvenstveni pogodak za Partizan je postigao protiv Budućnosti u Podgorici, u decembru 2005.[3]

Vrlo brzo je poneo i kapitensku traku, a nakon pobede svog tima na stadionu Crvene zvezde, poručio je domaćinu da su „ovom pobedom zaključali „Marakanu” i neka Zvezda sada osvoji titulu ako je nije sramota“, što je izazvalo negativne reakcije u sportskoj javnosti.[4][5]

Karijeru je nastavio u španskom Espanjolu u julu 2007. godine.[6] Bio je standardan u ekipi za vreme trenera Ernesta Valverdea, dok u jesenjoj sezoni 2009/10. nije bio licenciran za utakmice u Primeri, zbog pravila koja nalažu da u ekipi mogu da budu samo trojica stranaca, odnosno igrača koji dolaze iz zemalja van Evropske unije. Prolećni deo sezone 2009/10. proveo kao pozajmljen igrač u Sportingu iz Hihona.[7]

U julu 2010. se vratio u Partizan na jednogodišnju pozajmicu.[2] Po isteku pozajmice se vratio u Espanjol, ubrzo i raskinuo ugovor sa španskim klubom,[8] nakon čega je 16. avgusta 2011. i zvanično postao Partizanov igrač pošto je potpisao dvogodišnji ugovor.[9] Tokom svog drugog mandata u crno-belom dresu osvojio je tri titule prvaka (2011, 2012, 2013) i jedan Kup Srbije (2011).

U maju 2013. kao slobodan igrač potpisao trogodišnji ugovor sa turskim Genčlerbirligijem iz Ankare, gde je za godinu i po dana odigrao samo četiri takmičarske utakmice, većinu u Kupu Turske, pa je u decembru 2014. raskinuo ugovor sa turskim klubom.[10]

Krajem jula 2015. potpisao je jednogodišnji ugovor sa izraelskim klubom Makabi Netanja, uz klauzulu produžetka ugovorne obaveze ako obe strane budu zadovoljne posle 12 meseci.[11] Karijeru je nastavio u Australiji, u ekipi Pert Glorija, ali je već nakon šest meseci došlo do prekida saradnje, pošto je klub odlučio da raskinu ugovor s obzirom na veliki izbor igrača u veznom redu.[12]

U julu 2018. se vratio u Partizan.[13] Proveo je u klubu naredne četiri sezone ali je imao uglavnom status rezerviste. Tokom svog trećeg boravka u Partizanu osvojio je Kup Srbije za takmičarsku 2018/19. U leto 2022. je potpisao za crnogorskog prvoligaša Mornar iz Bara.[14] U januaru 2023. se vratio u srpski fudbal i potpisao za srpskoligaša OFK Beograd.[15]

Reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Bio je učesnik Evropskog prvenstva 2007. u Holandiji za igrače do 21 godinu, kao i EP 2009. u Švedskoj, na kojem je bio kapiten. Član reprezentacije Srbije je bio i na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu.

Za seniorsku reprezentaciju Srbije odigrao šest utakmica i postigao jedan gol. Debitovao kod selektora Havijera Klementea u avgustu 2007. protiv Belgije (2:3) u Briselu, a poslednji put nastupio kod selektora Miroslava Đukića, u maju 2008. protiv Nemačke (1:2) u Gelzenkirhenu.[16]

Trofeji[uredi | uredi izvor]

Partizan[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Milan Smiljanić potpisao za Partizan”. b92.net. 1. 12. 2004. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  2. ^ a b „Milan Lola Smiljanić i zvanično u Partizanu”. atastars.rs. 23. 7. 2010. Pristupljeno 23. 1. 2023. 
  3. ^ „MSL: Smiljanić za pobedu Partizana”. b92.net. 4. 12. 2005. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  4. ^ „128: Ako Zvezdu nije sramota, neka uzme titulu...”. b92.net. 25. 2. 2016. 
  5. ^ „Dan kad je Lola poručio Zvezdi: A sad osvojite titulu ako vas nije sramota”. sportske.net. 24. 2. 2016. Arhivirano iz originala 25. 09. 2017. g. Pristupljeno 06. 02. 2018. 
  6. ^ „Smiljanić potpisao ugovor sa Espanjolom”. sport.blic.rs. 18. 7. 2007. 
  7. ^ „Smiljanić na pozajmici u Hihonu”. vesti-online.com. 26. 1. 2010. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  8. ^ „Smiljanić završio sa Espanjolom, stiže u Partizan!”. novosti.rs. 11. 8. 2011. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  9. ^ „Smiljanić ponovo u Partizanu!”. FK Partizan. 16. 8. 2011. Arhivirano iz originala 16. 4. 2013. g. Pristupljeno 18. 8. 2011. 
  10. ^ „SLOBODAN: Lola Smiljanić raskinuo ugovor sa Genčlerom”. hotsport.rs. 29. 12. 2014. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  11. ^ „Lola Smiljanić potpisao za Makabi!”. mozzartsport.com. 31. 7. 2015. 
  12. ^ „Smiljanić napušta Australiju, istražuje Aziju”. b92.net. 16. 2. 2017. 
  13. ^ „Smiljanić srećan zbog povratka u Partizan: Sada sam pametniji i ozbiljniji”. zurnal.rs. 23. 7. 2018. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  14. ^ „Šok transfer iz Partizana: Lola Smiljanić našao novi klub!”. sportal.blic.rs. 29. 6. 2022. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  15. ^ „Lola stopama oca: Milan Smiljanić u dresu Romantičara”. zurnal.rs. 27. 1. 2023. Pristupljeno 16. 2. 2023. 
  16. ^ „Smiljanić Milan”. reprezentacija.rs. Pristupljeno 23. 1. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милан_Смиљанић&oldid=27822996”