Obrazovanje u Severnoj Makedoniji
Obrazovanje u Severnoj Makedoniji ima dugu istoriju i raznovrstan razvoj.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Razvoj školstva, prosvete i narodne kulture u Makedoniji počeo je 30-ih godina 19. veka, a intenzivirao se posle Krimskog rata, ali su posle 1870. godine mnoge škole pale u ruke Bugarske egzarhije, a istovremeno je došlo do jačanja strane propagande u Makedoniji tako da je proces obrazovanja krenuo u drugom pravcu.
Osnivanje prvih škola[uredi | uredi izvor]
Početkom 19. veka u Makedoniji, jedini centri makedonsko-slovenske pismenosti bile su kelijske škole pri crkvama i manastirima u kojima se školovalo sveštenstvo.
Međutim, razvojem trgovine i zanatstva stvorila se potreba, ali i uslovi za stvaranje škola sa svetovnim obrazovanjem koje bi zadovoljile potrebe makedonskog građanstva. Međutim, otvaranje prvih svetovnih škola na makedonskom narodnom jeziku omela je nerazvijenost makedonskog građanstva i Carigradske patrijaršije, odnosno grčka propaganda u Makedoniji.
Patrijaršija u Makedoniji imala je razgranat školski sistem u kome se nastava izvodila na grčkom jeziku i rasprostranjena grčka kultura.
Stoga je proces stvaranja makedonskih škola počeo borbom da se grčki jezik potisne i zameni makedonskim narodnim jezikom u grčkim školama. Veliku ulogu u ovoj borbi odigrali su makedonski učitelji koji su se školovali u Grčkoj i kao grčki učitelji imali priliku da postepeno izbace grčki jezik iz nastave.
Prve škole bile su u: Skoplju (1835 ili 1836), Velesu (1837), Banskom (1838), Štipu (1840), Prilepu (1843), Kumanovu i Tetovu (1852). Pored crkvenih, u ove škole su uvedeni i svetovni predmeti, a velike zasluge za razvoj nastave u ovim školama imao je Jordan Hadži Konstantinov-Džinot.
Pravni okvir[uredi | uredi izvor]
Predškolsko obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Obrazovanje počinje od najmlađeg uzrasta. Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u uzrastu od 3 do 6 godina je ključno za razvoj mozga i učenje, posebno razvoj intelektualne radoznalosti, istrajnosti, socijalnih veština i emocionalne stabilnosti u detinjstvu i adolescenciji. Ove veštine su podjednako važne za uspeh dece u doživotnom učenju, socijalnoj integraciji, ličnom razvoju i kasnije, u zapošljavanju. Predškolsko vaspitanje i obrazovanje je fakultativno i regulisano je Zakonom o dečjoj zaštiti, a većinu nadležnosti ima Ministarstvo rada i socijalne politike. Zavod za razvoj obrazovanja ističe potrebu donošenja posebnog zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju i potpunog prenošenja nadležnosti na Ministarstvo prosvete i nauke, kako bi se podigao kvalitet i unapredila funkcionalna povezanost sa osnovnim obrazovanjem. I pored trenda povećanja obuhvata dece predškolskim obrazovanjem, on je na nezadovoljavajućem nivou i za decu uzrasta 36-59 meseci iznosi 36,8%. Posebno je slab obuhvat u ruralnim područjima i romskim naseljima, kao i za decu sa smetnjama u razvoju. Nedostatak prostora je jedan od glavnih razloga za slabu pokrivenost. Broj dece po grupi je obično dva do tri puta veći od zakonski propisanog, a upis dece je otežan zbog dugih lista čekanja[1].
Školsko obrazovanje[uredi | uredi izvor]
U Makedoniji osnovno i srednje obrazovanje je obavezno za svu decu. Posebnim zakonima, Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju i Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju, uređuju se obrazovni proces, delatnost, organizacija, funkcionisanje i upravljanje oba nivoa obrazovanja. Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju zasniva se na pravu na besplatno i kvalitetno obrazovanje svakog deteta (član 3.) i ističe osnovne principe osnovnog obrazovanja, uključujući najbolji interes deteta, jednakost, dostupnost, dostupnost i inkluzivnost, kvalitet obrazovanja i vaspitanja. i međunarodna uporedivost znanja učenika i dr. (član 4). Zakonom o srednjem obrazovanju i vaspitanju je propisano da je srednje obrazovanje (gimnazijsko i stručno) obavezno za svakog građanina, besplatno i pod jednakim uslovima za sve (član 3). I pored toga što je osnovno i srednje obrazovanje obavezno i besplatno, 1,7% dece nije uključeno u osnovno obrazovanje, dok 8,4% nije uključeno u srednje obrazovanje. Pristup obrazovanju je poseban izazov za romsku decu, od kojih 18,7% ne pohađa osnovno obrazovanje, a 52,8% ne pohađa srednje obrazovanje. Uloženi su određeni napori da se njihov obim poveća, ali postoji niz sistemskih prepreka koje otežavaju ovaj proces[1]. Učenici koji nisu primili neophodne vakcine ostaju van obrazovnog sistema. Ustavni sud je zaključio da uslovljavanje upisa deteta u osnovnu školu podnošenjem dokaza o vakcinaciji nije diskriminacija. Više puta se ukazuje Vladi na potrebu pronalaženja rešenja koje neće ometati ovu decu u ostvarivanju prava na obrazovanje, ali problem nije prevaziđen. Deca sa retkim stanjima/bolestima koja duže vreme nisu u mogućnosti da pohađaju redovnu nastavu, ne dobijaju uvek adekvatnu podršku u školama. Tokom pandemije KOVID-19, učenici su imali značajne probleme sa pohađanjem onlajn nastave. Nisu svi učenici mogli da pohađaju onlajn nastavu (zbog nedostatka tehničkih uređaja i interneta) i da dobiju isti nivo podrške kod kuće. Neophodne pripreme za akademsku 2020/21. godinu nisu bile blagovremene. Niti je nastavni kadar prošao potrebnu obuku, niti su obezbeđeni tehnički uređaji i internet za učenike koji to nisu imali. Tokom planiranja nije bilo opsežnih konsultacija nastavnika, roditelja i učenika[1].
Ciljevi obrazovanja[uredi | uredi izvor]
Pristup kvalitetnom obrazovanju je osnovno pravo svakog deteta.
Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju definisani su ciljevi osnovnog obrazovanja i vaspitanja (član 7) i među njima: obezbeđivanje pune pokrivenosti obrazovnim procesom i odgovaranje na različite potrebe svih učenika obezbeđivanjem suštinskog učešća svih učenika u njemu:
- Postizanje nacionalnih standarda za učenike osnovnog obrazovanja u oblastima kao što su jezička pismenost, učenje drugih jezika, matematika, prirodne nauke i tehnologija, digitalna pismenost, lični i društveni razvoj, demokratska kultura i građanstvo, preduzetništvo i finansijska pismenost kao i umetničko izražavanje, kultura i multikultura
- Razvijanje samopouzdanja i svesti učenika o svojoj individualnosti i odgovornosti za svoje postupke • vaspitanje za poštovanje različitosti, saradnju, poštovanje različitosti, osnovnih ljudskih sloboda i prava, istraživačke sposobnosti i veštine, eksperimentisanje i rešavanje problema,
- Sticanje opštih i primenljivih znanja i veština potrebnih u svakodnevnom životu ili za dalje obrazovanje, • osposobljavanje za dalje obrazovanje i doživotno učenje
- Rezultati PISA testova pokazuju da su sposobnosti učenika u čitanju, matematici i nauci ispod međunarodni prosek. Obrazovni sistem nedovoljno razvija kritičko mišljenje i naučni pristup u sagledavanju informacija od strane učenika. Učenici ne doživljavaju nastavni sadržaj kao relevantan za svakodnevni život i primenljiv, njihova motivacija je u velikoj meri instrumentalna i uče zbog ocena, a ne znanja.
- Tradicionalne nastavne metode se pretežno koriste u školama, gde je nastavnik prenosilac znanja, a učenici pasivni primaoci od kojih se najčešće očekuje reprodukcija znanja[1].
Još uvek postoji segregacija romskih učenika, uglavnom kroz neformalne oblike, društvene pritiske i prakse segregacije. Status „romske škole“ razlog je što se učenici drugih nacionalnosti upisuju u susedne škole. Istovremeno, u nekim od višejezičnih škola nastava je prostorno i vremenski organizovana tako da ne dozvoljava učenicima sa različitih nastavnih jezika da zajedno uče (u istoj zgradi/delu zgrade i u istom smena) i da ima uslove za direktan kontakt. Podela učenika po jezičkim i etničkim linijama ne podstiče upoznavanje i učenje o drugim etničkim zajednicama, već dovodi do stvaranja međunacionalnih podela koje se dalje reflektuju na druge oblasti. Školske aktivnosti za izgradnju razumevanja, mira, tolerancije i međuetničke integracije uglavnom podržavaju nevladine organizacije[1].