Oslobođenje Srbije, Albanije i Crne Gore

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Oslobođenje Srbije, Albanije i Crne Gore je bila vojna akcija na Balkanu u poslednjim nedeljama Prvog svetskog rata. Između 29. septembra i 11. novembra 1918. godine, Saveznička vojska Orijenta oslobodila je ove tri zemlje od okupacije Centralnih sila.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Oslobađanje zemalja i probijanje preko Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu

Posle izuzetnog odbrambenog uspeha protiv Austrougarske 1914. godine, Srbija je bila poražena od kombinovanih snaga Centralnih sila nakon što je Bugarska objavila rat u oktobru 1915. godine. Ostaci srpske vojske povukli su se u albanske luke Drač i Valonu koje su okupirale Italijani, gde su pomorske snage Antante izvršile pomorsku evakuaciju, u početku uglavnom na grčko jonsko ostrvo Krf. Takođe u oktobru 1915. godine, napredni elementi francuske i britanske ekspedicione snage stigli su morem u Solun u grčkoj Makedoniji. Tako se neutralna Grčka sve više uvlačila u rat. Goneći Srbe u povlačenju, Centralne sile su zauzele i Albaniju, dok je u januaru 1916. godine usledio poraz Crne Gore. Centralne sile su tako okupirale Srbiju, Crnu Goru i veći deo Albanije, uključujući Drač, dok je Antanta zadržala Valonu i okupirala deo severne Grčke, uspostavivši makedonski front kod Soluna da bi stimulisala aktivno učešće Grka, da bi obezbedila mesto za preraspoređivanje i snabdevanje srpske vojske, i za borbu protiv Centralnih sila na Balkanu. [1]

Ofanzive Antante na Makedonskom frontu bile su neefikasne sve do septembra 1918. godine, kada je Vardarska ofanziva naglo savladala odbranu Bugarske i Centralnih sila počevši od bitke kod Dobrog Polja 15. septembra. Krajem septembra pobuna je pogodila bugarsku vojsku, čija je volja za borbom bila iscrpljena. Snage Antante su brzo napredovale u Vardarsku Makedoniju. Dana 29. septembra, srpske i francuske snage su oslobodile Skoplje, tada poznato kao Uskup, pošto je Bugarska kapitulirala. [2]

Bugarsko primirje omogućilo je Antanti pristup bugarskim železnicama bez suprotstavljanja i zahtevalo je od Bugarske da protera druge snage Centralnih sila. Ovo je dovelo do odlučujućeg kolapsa Centralnih sila na svim frontovima i neočekivano brzog kraja šireg rata. U velikoj meri nadjačane i izložene, nemačke i austrougarske snage na Balkanu, uključujući 11. armiju u Srbiji, 19. korpus u Albaniji i male jedinice koje su podržavale Bugarsku, pobegle su na sever prema Mađarskoj u porazu ili prinudnom povlačenju. Bez preostalih snaga Centralnih sila između grčkih i britanskih snaga i Konstantinopolja, Osmansko carstvo je zaključilo primirje 30. oktobra. Oslobođenje Beograda 1. novembra, preteći skoro bez suprotstavljanja srpskoj i francuskoj invaziji na Mađarsku, u kombinaciji sa domaćim etničkim pobunama i rastućom vojnom pobunom, pomoglo je da se Austrougarska primora na primirje 3. novembra. Dana 10. novembra, Rumunija je odbacila Bukureštanski sporazum i ponovo ušla u rat. Sama i suočena sa neizbežnim, izvesnim porazom, Nemačka je pristala na primirje 11. novembra.

Oslobođenje Srbije, Albanije i Crne Gore[uredi | uredi izvor]

Savezničke snage su napredovale u četiri pravca.

U centru, 1. srpska armija pod komandom Petra Bojovića i deo francuske Armije Dorijent pod komandom Pola Prospera Henrisa napredovale su na sever. Nemačke snage nisu uspele da se pregrupišu i blokiraju ovo napredovanje kod Niša. Vranje je oslobođeno 5. oktobra, Niš 11. oktobra i Beograd 1. novembra. Ovde je stala Srpska vojska, pošto je 29. oktobra 1918. proglašena Država Slovenaca, Hrvata i Srba, odnosno Jugoslavija, usred skorog sloma Austrougarske.

Druga srpska armija pod komandom Stepe Stepanovića je sa francuskim snagama napredovala na severozapad prema Kosovu. Prištinu je oslobodila 11. francuska kolonijalna divizija 10. oktobra, a Peć 17. oktobra. Do 3. novembra je dostignuta granica sa Bosnom i Hercegovinom. [3]

Oslobođenje Albanije (1918)

Pukovnik Dragutin Milutinović je predvodio srpske snage, „Skadarske trupe“ (kasnije „Jadranske trupe“), na severozapad kroz Albaniju sa ciljem da oslobode Crnu Goru. Ove snage stigle su u Podgoricu 31. oktobra da zateknu Crnu Goru koju su već oslobodile lokalne paravojne snage. Posle poslednjeg okršaja, austrougarske okupacione snage su 4. novembra evakuisale Crnu Goru. [4]

U Albaniji, austrougarski 19. korpus pod komandom Karla fon Pflancer-Baltina povukao se kopnom kako bi izbegao opkoljenje. Antanta je imala čvrstu kontrolu nad Jadranskim morem, što je pokazalo savezničko bombardovanje Drača 2. oktobra. Italijanski 16. armijski korpus i francuska 57. divizija napredovali su ka severu, oslobađajući Berat 1. oktobra, Drač 16. oktobra i Skadar 30. oktobra. Sa istoka su francuska 11. kolonijalna divizija, 30. divizija, italijanska 35. divizija i grčka 3. i 4. divizija ušle u Albaniju, oslobađajući Elbasan 8. oktobra. Došavši do Kotora, austrougarske snage su se predale 3. novembra. [5]

Akcije u Bugarskoj, Rumuniji i Turskoj[uredi | uredi izvor]

Nakon kapitulacije Bugarske, tri francuske, jedna grčka i jedna britanska divizija, 26., zajedno pod nazivom Dunavska armija pod vođstvom Anrija Matijasa Berteloa, putovala je bez otpora pod uslovima primirja kroz Bugarsku vozom ka Rumuniji. Do kraja oktobra stigli su do Rusea, Plevena i Velikog Trnova. Njihovo napredovanje motivisalo je Rumuniju da ponovo uđe u rat 10. novembra, pošto je ova vojska prešla Dunav kod Svištova i Nikopolja. [6]

Kada su Bugari izašli iz rata, više nije bilo snaga Centralnih sila koje bi blokirale napredovanje Antante ka Istanbulu. Snage Antante stigle su do Makrija, 30km od turske granice, 28. oktobra. Osmansko carstvo je kapituliralo dva dana kasnije. [7]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Slomom Bugarske, Turske i Austrougarske pojavila su se rivalstva među saveznicima Antante. Italija i Srbija su se sukobile oko uticaja u Albaniji i oko Jadranskog pitanja. U Crnoj Gori je izbio građanski rat između pristalica konfederacije sa Srbijom koju podržava Italija (Zeleni) i pristalica pune zajednice sa Srbijom (Beli). Srbija i Rumunija su sporile banatski region, što je navelo Francusku da rasporedi mirovne snage u Banat dok granice ne budu utvrđene 10. septembra 1919. godine, sporazumom iz Sen Žermena.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hall 2010, str. 48–50.
  2. ^ A. Palmer, The Gardeners of Salonika, The Macedonian Campaign 1915–1918 (1965)
  3. ^ „the long long trail”. 
  4. ^ Pavlovic, Srdja (2008). Balkan Anschluss, The Annexation of Montenegro and the Creation of the Common South Slavic State by Srdja Pavlovic, pag 151. ISBN 9781557534651. 
  5. ^ Gosa, Pierre (1999). Franchet d'Esperey: un maréchal méconnu : le vainqueur des Balkans, 1918 by Pierre Gosa. ISBN 9782723320115. 
  6. ^ Général Bernachot, Les Armées françaises en Orient après l'armistice de 1918, Imprimerie nationale, 1970, volume 2.L'Armée du Danube, l'Armée française d'Orient (28 octobre 1918 – 25 janvier 1920).
  7. ^ „the long long trail The history of 22nd Division”. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ослобођење_Србије,_Албаније_и_Црне_Горе&oldid=27822681”