Pređi na sadržaj

Sarmati

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sarmati na rimskom reljefu, druga polovina 2. vijeka n. e.

Sarmati (lat. Sarmatae, Sauromatae, stgrč. Σαρμάται, Σαυρομάται) su bili drevni narod koji se sastojao od nomadskih[1][2][3][4][5] plemena krajem ranog gvozdenog doba (6—4. vijek prije n. e.), a koji je naseljavao stepski predio od sliva Tise i Dunava do Aralskog mora (teritorije savremene Ukrajine, Rusije i Kazahstana). Prema mišljenju istraživača Sarmate,[6] pod imenom Savromati, prvi put pominje Herodot, koji je napisao: „Preko Tanaisa ne nalazi se više skitska oblast, nego je tu prva sauromatska pokrajina”.[7] Prema mišljenju Ljisenka Nikolajeviča, u vrijeme izrade karte svijeta Marka Vipsanija Agripe (1. vijek n. e.) etnonimi Savromati i Sarmati korišteni su kao sinonimi.[8]

Antički autori u Sarmate su ubrajali plemena:[9] Aorsi, Jazigi, Siraki, Alani, Roksolani i Saji.[a]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rana istorija[uredi | uredi izvor]

Diodor sa Sicilije izvještava o seobi skitskih Sarmata od Medije do rijeke Tanais.[10] Plinije Stariji takođe pominje da su Sarmati povezani sa Međanima.[11]

Herodot pominje da potiču od Amazonki, koje su se udale za skitske mladiće, koji je migrirali zajedno sa ženama „kad su prešli preko Tanaisa, putovali su prema istoku od Tanaisa puna tri dana, a od Meotskog jezera tri dana prema sjeveru.”.[12][13]

Međutim, govoreći o porijeklu samih Skita, Herodot prenosi da su Skiti nomadi, koji su živjeli u Aziji, a koje su protjerali Masageti, navodeći da su „prešli rijeku Araks i došli u Kimerijsku zemlju”,[b][15][16] pri čemu je nesigurno[17] da li su i sami Masageti u stvari Skiti.[18][12][19] Takođe Herodot prenosi, da je Sauromati govore skitski jezik, ali nepravlno. Tokom napada Darija I na Skitiju, Sarmati su podržali Skite, tako da su dio njihove vojske činili Sarmati.[20]

Postoji i druga verzija o porijeklu imena Sarmata, koju prenosi Jozef Markvart, a koja pevezuje Sarmate se imenom jednog od sinova Traetaona, avestanskoj priči o Sajrimu, Turu i Ariju.[21] Po Firdusu u Šahnamama, piše da je posjed Salma (Sajrime) bio Zapad, Tura Čina i Turana, a Iredžua (Ariji) Iran.

Osvajanje Skitije[uredi | uredi izvor]

U 5—4. vijeku prije n. e. Sarmati su mirni susjedi Skita. Skiti su bili trgovci, išli su u istočne zemlje, pa su im Sarmati dozvolili da prolaze kroz sarmatske zemlje. U ratu sa Persijancima Sarmati su bili pouzdani saveznici Skita. U vrijeme Ateja, još uvijek su bili na snazi saveznički odnosi, sarmatski odredi su bili na službi u vojci i na dvoru skitskog kralja. Pojedinačne grupe Sarmata su se naselile na teritoriji evropske Skitije.

U 3. vijeku prij n. e. prekinuti su prijateljski odnosi i otpočela su neprijateljstva i vojni napadi Sarmata na Skitiju. Agresivna borbenost mladih sarmatskih saveza poklopila se sa slabljenjem skitskog carstva. Na kraju 4. vijeka prije n. e, Skiti su poraženi od strane vladara Trakije Lizimaha. Tračani i keltska plemena Galata su pritisla Skite na zapadu. Posledica neuspelog rata je bio privredni pad i pada skitskog uticaja među osvojenim zemaljama i plemenima.

U čuvenoj pripojetci Lukijana „Toksaris ili prijateljstvo” Skit Dan-damis i Amizok ispituju svoju lojalnost prema prijateljstvu u teškim vremenima sarmatske invazije.[22] Zbog stalnih napada i postepenog sarmatskog zauzimanja skitske teritorije, završena je masovna migracija sarmatskih plemena na prostor sjevernog crnomorskog primirja.

Pomponije Mela u svom opisu koristi rimsku pomorsku ekspediciju, koja je dostigla Jiland u 5. godini n. e. Od svih germanskih plemena samo su Hermioni živjeli istočno od Labe, ali Poponije nije znao o svojim istočnim susjedima, vjerovatno smatrajući da su i oni Sarmati, tako što su bili na granici Rimskog carstva sa današnjom Mađarskom i primjenjivao je ovaj etnonim na sva negermanska plemena sjeverno od Dunava i istočno od Labe.[4]

Velika seoba naroda[uredi | uredi izvor]

Velika seoba naroda je počelo prelaskom Huna iz Azije u Evropu 375. godine kroz Vrata naroda.

Amijan Markelin (330-400. godine nove ere), opisivajući Hune, govori da ovo pleme živi oko Azovskog mora u pravcu Ledenog okeana i da su došli do zemlje alanova, — države drevnih Masagetija. Markelin misli da su istočno od reke Don na prostorima Skitske pustinje, i Sarmate da su severno od Dunava.[23] Iz ovoga se vidi da Markelin razlikuje Sarmate od Alana.

Aurelije Viktor, u delu "O carevima" piše da su u vreme cara Konstantina[24] (oko 320-350. godine) poražene horde Gota i Sarmata.[25] Sokrat Sholastik navodi da su u godini smrti Valentinijana (321-375. godine),[26] Sarmati napali Rimsko carstvo, odlaskom iz Dunava u oblast Recije.[27]

Između 370. i 380. godine, Huni su napali Ostrogote, a pre toga su napali Alane kod Azovskog mora.[28]

Jezički potomci Sarmata su Oseti, čiji su preci Alani, koji su bili deo sarmatskih plemena.[29]

Sarmati i Ptolomej[uredi | uredi izvor]

Klaudije Ptolomej je u svom traktatu "Vodič za geografiju" pisao o evropskim i azijskim Sarmatima, čija je granica bila između reke Tanaisa.[30][31]

Nakon osvajanja evropskih Skita, Sarmati su stekli slavu kao najmoćniji narodi starog veka. Sve istočno od Evrope, zajedno sa Kavkazom je nazvano Sarmatija. Pošto je osnovala dominaciju u evropskim zemljama, Sarmati su počeli da uspostavljaju miroljubive trgovačke dogovore, pa je došlo do trgovine sa grčkim gradovima u Crnom moru. Zbog toga su morali da se suoče sa svojim susedima, Kinom i Rimskim carstvom.[32]

Počevši od 2. veka p. n. e Sarmati su se sve češće pojavljivali u grčkim, rimskim spisima i kod orijentalnih autora. Strabon pominje sarmatska plemena Jazige, Roksolane, Aorse, Sirake, Alane... Tacit govori kako su Roksolani napali podunavske rimske provincije Meziju u 68. godini p. n. e gde su „izgubili dve kohorte” koje su proterane u grad Konstanca u 8. godini p. n. e. Pesnik Ovidije u bolu i strahu opisuje u delu „Žalosne elegije”, Sarmatiju kao „neprijatelja, jakog konjanika i daleku leteću strelu, rušitelja susednih zemalja.” Flavije i Arijan ostavili su poruke o ratovima Alana u 1. i 2. veku u Jermeniji i Kapadokiji „teški i zauvek ratoborni, Alani.”[33]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin
    Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin
  • Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin
    Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin
  • Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin
    Sarmatska ogrlica, pronađena kod Botoša, Narodni muzej Zrenjanin

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Asaji (ασάιοι jeste sarmatsko pleme, koje je naseljavalo obalu Crnog mora nedugo prije invazije keltskog plemena Galati. Od Sakija je najpoznatiji kralj Sajtafarn.
  2. ^ Prema drugoj verziji, predstavljenoj u 4. 13 Herodovote istorije, upućujući na Aristeja sa Prokoneza koji kaže da su Skite istisnuli Isedonci (a ne Masageti).[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Medovičev, A. E. (1996). 96. 03. 004. Щukin M. B. Na rubeže эr: opыt istoriko-arheologičeskoй rekonstrukcii političeskih sobыtiй III V. Do N. Э. -i V. N. Э. V Vostočnoй Evrope. - SPb. : "farn", 1994. - 324 s. - bibliogr. :S. 298-321 (na jeziku: ruski). Socialьnыe i gumanitarnыe nauki. Otečestvennaя i zarubežnaя literatura. Seriя 5: Istoriя. Referativnый žurnal. str. 145. 
  2. ^ Яnina, V. L., ur. (2006). Arheologiя. / Učebnik (na jeziku: ruski). Moskva: MGU. str. 327, 344. ISBN 978-5-211-06038-8. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  3. ^ Galkina, E. S. (2002). Taйnы Russkogo kaganata (na jeziku: ruski). Moskva: Veče. str. 327. ISBN 978-5-94538-010-3. 
  4. ^ a b Sulimirskiй, T. (2008). Sarmatы. Drevniй narod юga Rossii (na jeziku: ruski). Moskva: ZAO Centrpoligraf. str. 126. 
  5. ^ „Skifы i sarmatы — problemы эtničnosti (rasskazыvaet antikoved Askolьd Ivančik)”. www.youtube.com (na jeziku: ruski). 17. 1. 2017. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  6. ^ Dovatur, Kallistov & Šišova 1982, str. 109.
  7. ^ Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, str. 133, 4. 21.
  8. ^ N. N., Lыsenko (2006). Яzыgi na dunaйskom limese Rima v I–II vv. n.э (na jeziku: ruski). Volgograd: Nižnevolžskiй arheologičeskiй vestnik. str. 3—4. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  9. ^ Sarmatian na sajtu Enciklopedija Britanika
  10. ^ Latыšev, V. V. (1947). Izvestiя drevnih pisateleй o Skifii i Kavkaze (PDF) (na jeziku: ruski) (4 izd.). Vestnik drevneй istorii. str. 287. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  11. ^ Pliniй Staršiй. Estestvennaя istoriя. Kniga šestaя (kompilяciя perevedennыh fragmentov) (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  12. ^ a b Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, str. 149–150, 4. 110—117.
  13. ^ Dovatur, Kallistov & Šišova 1982, str. 143—147.
  14. ^ Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, str. 132, 4. 13.
  15. ^ Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, str. 131, 4. 11.
  16. ^ Dovatur, Kallistov & Šišova 1982, str. 103.
  17. ^ Nemirovskiй, A. A. (2005). Massagetы Gerodota i saki tigrahauda. (na jeziku: ruski). SPb: Эdubba večna i postoяnna. str. 217—224. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  18. ^ Dovatur, Kallistov & Šišova 1982, str. 85.
  19. ^ Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, 1. 201.
  20. ^ Herodotova istorija 1. i 2. deo 1988, 4. 119—120..
  21. ^ Markwart, Josef (1901). Eranshahr (na jeziku: nemački). Berlin. str. 155. Pristupljeno 26. 11. 2018. ; Markwart, Josef (1938). Wehrot und arang (na jeziku: nemački). str. 136. Pristupljeno 26. 11. 2018. 
  22. ^ „39”. Lukian iz Samosatы. Toksarid, ili Družba (na jeziku: ruski). Pristupljeno 26. 11. 2018. „Prišli na našu zemlю savromatы v čisle desяti tыsяč vsadnikov, peših že, govorili, prišlo v tri raza bolьše. Tak kak oni napali na lюdeй, ne ožidavših ih prihoda, to i obratili vseh v begstvo, čto obыknovenno bыvaet v takih slučaяh; mnogih iz sposobnыh nositь oružie oni ubili, drugih uveli živьem, krome teh, kotorыe uspeli pereplыtь na drugoй bereg reki, gde u nas nahodilasь polovina kočevья i častь povozok... Totčas že savromatы načali sgonяtь dobыču, sobiratь tolpoй plennыh, grabitь šatrы, ovladeli bolьšim čislom povozok so vsemi, kto v nih nahodilsя.” 
  23. ^ "Marcellin XXXI, 2.12—13"
  24. ^ Flaviй Юliй Konstant (ok. 320—350 gg.), mladšiй sыn Konstantina I. Cezarem bыl provozglašёn v 333 g. n. э.
  25. ^ Avreliй Viktor. «O Cezarяh» (XLI).
  26. ^ Sokrat Sholastik. Cerkovnaя istoriя (IV. 31).
  27. ^ Roberts W. E. Valentinian I. // An Online Encyclopedia of Roman Emperors.
  28. ^ Iordan. «Getika» (121—127). Perevod E. Č. Skržinskoй.
  29. ^ Perevalov S. M. Alanы // Rossiйskaя istoričeskaя эnciklopediя. Pod red. akad. A. O. Čubarьяna. T. 1: Aalto — Aristokratiя. M.: OLMA MEDIA GRUPP, 2011. S. 220—221. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. februar 2016)
  30. ^ Ptolemeй. «Geografiя» Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. septembar 2013)
  31. ^ Klavdiй Ptolemeй. Geografičeskoe rukovodstvo // VDI. 1948. — № 2.
  32. ^ M. M. Bliev, R. S. Bzarov. Istoriя Osetii
  33. ^ „Konnый dvorik. Эnciklopediя konnika. Sarmatы”. Arhivirano iz originala 06. 05. 2017. g. Pristupljeno 11. 06. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sarmati na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сармати&oldid=27802395”