Анте Раштегорац

анте раштегорац
анте раштегорац
	Анте Раштегорац
Лични подаци
Датум рођења	8. септембар 1923.
Место рођења	Злосела, код Купреса, Краљевина СХС
Датум смрти	17. децембар 1986. (63 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	војно лице,; друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија
Чин	пуковник у резерви
Херој
Народни херој од	20. децембра 1951.
Одликовања

Анте Раштегорац (Злосела, код Купреса, 8. септембар 1923 — Београд, 17. децембар 1986), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. септембра 1923. године у селу Злосела, код Купреса. Потиче из сиромашне сељачке породице. У родном селу завршио је четири разреда основне школе, два разреда гимназије у Травнику, а Средњу занатску школу и електромеханичарски занат, у Железничкој ложионици у Сарајеву.

Дружећи се с радницима у Ложионици, врло млад се определио за раднички покрет. Као шеснаестогодишњак, 1939. године примљен је у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарног рада више пута је хапшен и затваран током 1940. и 1941. године.

Активно је учествовао у припремама за подизање устанка у Босни и Херцеговини. Октобра 1941. године ступио је у Игмански партизански одред. По задатку Партије, долазио је неколико пута у Сарајево, где је извршавао бројне задатке. У Прву пролетерску ударну бригаду ступио је 5. марта 1942. године.

Са Првом пролетерском бригадом је учествовао у многим борбама, а посебно се истакао — 9. маја 1942. године, на Вечериновцу, код Мојковца; 3. јуна, у Добром Долу на Дурмитору, у сукобу са четницима Павла Ђуришића; током похода пролетерских бригада у Босанску крајину; током заузимања Коњица; у борбама за Дувно, Шћит, Бугојно; у борбама на Боровој глави, недалеко од Шујице, где је његов батаљон осам дана водио борбе с усташком „Црном легијом“ и у борбама за Ливно, Кључ, Босанско Грахово и Јајце.

Децембра 1942. године постао је пушкомитраљезац. У току Четврте непријатељске офанзиве посебно се истакао у борбама на Иван-планини, код Чичева и Главатичева. У бици на Дрини, априла 1943, први је прешао набујалу реку, са својим „шарцем“ и омогућио је прелаз осталих бораца Првог батаљона преко хладне реке. У борбама током Пете непријатељске офанзиве, истакао се: код Бродарева, на Златном бору, Вучеву, Сутјесци, Балиновцу, и у борбама у источној Босни после ове велике операције.

Три пута је био рањен, а 1. августа 1943. године, при прелазу реке Босне код Немиле (околина Зенице), изгубио је око. После опоравка, упућен је у Пратећи батаљон Врховног штаба, у којем је остао до априла 1944. године, када је, с четом прикупљених авијатичара и морнара, као политички комесар чете, упућен на острво Вис. С Виса одлази у Команду базе НОВЈ у Бари, у Италији, где је распоређен на дужност команданта батаљона, с којим је, крајем октобра 1944. године, стигао у Београд и ушао у састав Гардијске бригаде, а фебруара 1945. године постављен је за команданта бригаде Треће београдске дивизије КНОЈ-а. Као старешина јединице Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), истакао се у уништењу заосталих непријатељских јединица у Београду и ближој околини.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, завршио је Војну академију ЈНА и вршио разне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА), где је био командант бригаде и командант Шесте дивизије КНОЈ-а. За време сукоба са Информбироом, био је командант логора на Голом отоку.^[1]

Потом је радио као виши саветник у Савезном секретаријату за унутрашње послове Југославије (ССУП). Касније је постао привредник и био генерални директор конфекције „Клуз“ и генерални директор Пословне заједнице пруге Београд–Бар.

Умро је 17. децембра 1986. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са сребрним венцем, два Ордена за храброст и Орден партизанске звезде са пушкама. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.^[1] Имао је чин пуковника ЈНА у резерви.