Драгиња Вушовић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Драгиња Вушовић
Лични подаци
Датум рођења(1917-00-00)1917.
Место рођењаБршно код Никшића,  Краљевина Црна Гора
Датум смртинакон 1959.(1959-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (41/42 год.)
Део затворског комплекса на Голом отоку (Хрватска)

Драгиња Вушовић (Бршно, 1917) једна је од првих политичких активисткиња у Црној Гори. Политичку каријеру започела је још као борац Пете пролетерске црногорске бригаде, поставши 1942. године чланица Комунистичке Партије Југославије. После рата била је једна од прве три жене посланице у Скупштини Народне републике Црне Горе. Крајем 1949. године била је ухапшена и осуђена на основу оптужбе да је присталица Резолуције Информбироа. Провела је неколико година као кажњеница на Голом отоку.

Биографија[уреди | уреди извор]

Драгиња Вушовић рођена је 1917. године у Бршну, насељу у близини Никшића, у породици Видака и Зорке Вушовић.[1] Завршила је Женску занатску школу.[2] Према подацима из списка бораца Пете пролетерске црногорске бригаде, када је приступила НОБ-у Драгиња је била студенткиња.[3]

По избијању Другог светског рата у Југославији Драгиња се придружила Народноослободилачкој борби већ 1941. године. Била је борац 2. чете, 3. батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. Крај рата дочекала је као референт санитета батаљона.[3]

Осим Драгиње у Народноослободилачкој борби, као партизани, учествовали су и њена браћа: Данило, доктор филологије и истакнути лингвиста, Иван, правник, покретач устанка у Источној Србији (погинуо у борбама у околини Ражња),[4] Љубо, потпуковник и професор математике, Јанко (студент права, погинуо на Сутјесци 1943) и Никола (погинуо у борбама око Мојковца 1944).[3] Драгињин брат Лабуд је био професор књижевности. Страдао је у логору Маутхаузен-Гусен, априла 1945. године.[1]

Године 1942. постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[3] Исте године била је делегат на Првој земаљској конференцији [[Антифашистички фронт жена|Антифашистичког фронта жена (АФЖ) у Босанском Петровцу, као и на Конференцији Антифашистичког фронта жена Црне Горе у Колашину 1943. године.[2]

На темељу Устава из 1946. године, на првим изборима у Црној Гори, одржаним 3. новембра 1946. године, међу укупно 107 посланика изабране су три посланице у Уставотворну скупштину Народне Републике Црне Горе.[5] Једна од ове прве три посланице, заједно са Лидијом Јовановић и Добрилом Ојданић,[6] била је и Драгиња. Такође је била и чланица Секретаријата Савеза комуниста Комунистичке партије Југославије (СК КПЈ) за Никшић до почетка 1949. године.[2]

Почетком 1949. године била је ухапшена од стране УДБЕ и касније осуђена на основу оптужбе да је присталица Резолуције Информбироа. Две године је провела у затвору у Котору, а затим пребачена у тврђаву Кобила (Форт Кобила) у близини Херцег Новог, где је провела неко време. Поново је враћена у которски затвор и одатле убрзо превбачена, са групом других затвореника, на Голи оток, односно женски затвор на Светом Гргуру, где је провела неколико година.[а][7] Осим Драгиње, на Голом отоку био је затворен и њен брат Љубо Вушовић.[1]

Партизанска споменица 1941.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Као учесница Народноослободилачке борбе Драгиња Вушовић одликована је Партизанском споменицом 1941. Добила је више одликовања за храброст.[2]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Драгиња Вушовић објавила је и две публикације - књигу песама и прилоге за историју породице Вушовић:

  • Сузе братског бола. Никшић: Р. Вушовић. 2000. COBISS.SR 161251079
  • Слобода као судбина : прилози за историју породице Вушовић. Никшић: Р. Вушовић. 2001. COBISS.SR 174803975

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Према званичним подацима, 5.007 грађана Црне Горе, или нешто више од 1% њеног становништва, означено је присталицама Резолуције ИБ. Више од 70% (3.439) осумњичених присталица ИБ било је ухапшено и кажњено затворском казном. Иако нема коначних и сасвим поузданих података о томе колико је жена са простора бивше Југославије осуђено по основу Резолуције ИБ, аутор књиге „Голооточка трилогија”, Милинко Б. Стојановић, наводи податак да их је било 406.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „ОШ "Иван Вушовић": Обиљежен Међународни дан борбе против фашизма”. Onogošt. 8. 11. 2019. Приступљено 11. 11. 2019. 
  2. ^ а б в г „VUŠOVIĆ DRAGINJA”. Muzej žena Crne Gore. Приступљено 11. 11. 2019. 
  3. ^ а б в г Кучан 1996, стр. 539
  4. ^ „Од Видрована до Ражња, стопама хероја који их повезује”. Млади Никшића. 15. 5. 2019. Приступљено 11. 11. 2019. 
  5. ^ Жене у Скупштини Црне Горе (PDF). Подгорица: Скупштина Црне Горе, Одсјек за истраţивање, анализу, библиотеку и документацију. јул 2013. стр. 7. Приступљено 11. 11. 2019. 
  6. ^ Стаматовић, Јован; Цвијовић, Драган (2012). „ЦРНОГОРКЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ: Кућа не стоји на земљи, него на жени” (PDF). Црногорски гласник. 74: 35. Приступљено 11. 11. 2019. 
  7. ^ а б Ђукановић, Слађана (3. 9. 2017). „во су свједочења Црногорки осуђених на основу резолуције ИБ-а”. CDM (Cafe del Montenegro). Приступљено 11. 11. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • ПОЛИТИЧКИ АКТИВИЗАМ ЖЕНА У ЦРНОЈ ГОРИ (PDF). Подгорица: Centar za monitoring i istraživanje. 2014. Приступљено 11. 11. 2019. 
  • Кучан, Виктор (1996). Борци Сутјеске (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-04984-7. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 09. 2020. г. Приступљено 11. 11. 2019. COBISS.SR 48005900
  • Стојановић, Милинко Б. (1991). Голи оток - анатомија злочина : прва књига Голооточке трилогије. Београд: Стручна књига. ISBN 86-419-0094-2. COBISS.SR 177819399
  • Стојановић, Милинко Б. (1993). Свједочанства голооточких злочина : друга књига Голооточке трилогије. Београд: Стручна књига. ISBN 86-419-0125-6. COBISS.SR 89277703
  • Стојановић, Милинко Б. (1996). Свједочанства злочина : сјећања и прилози, документација и осврти : трећа књига Голооточке трилогије. Београд: Стручна књига. COBISS.SR 177819655

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Драгиња_Вушовић&oldid=27520680”