Станислав Јежи Лец

С Википедије, слободне енциклопедије
Станислав Јежи Лец
Датум рођења(1909-03-06)6. март 1909.
Место рођењаЛавов
Датум смрти7. мај 1966.(1966-05-07) (57 год.)
Место смртиВаршава

Станислав Јежи Лец (пољ. Stanisław Jerzy Lec; Лавов, 6. март 1909 – 7. мај 1966), рођен као барон Станислав Јежи де Туш-Лец, био је пољски афористичар и песник. Често помињан међу највећим писцима послератне Пољске, био је један од најутицајнијих афористичара 20. века, познат по лирској поезији и скептичним филозофско-моралним афоризмима, често са политичким подтекстом.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Портрет објављен 1966

Син барона Бенона де Туш-Леца и Аделе Сафрин, рођен је 6. марта 1909. у Лембергу, Аустроугарска (сада Лавов) у јеврејској племићкој породици.[2][3] Породица се преселила у Беч на почетку Првог светског рата и Лец је тамо стекао своје рано образовање. После рата породица се вратила у Лавов у Другој Пољској Републици. Лец је похађао Лемберг евангеличку школу. Године 1927. дипломирао је и започео студије пољског језика и права на Универзитету у Лавову, са ког је дипломирао 1933.[4]

Његов књижевни деби био је 1929.[5][2] Већи део његовог раног рада била је лирска поезија која се појављује у левичарским и комунистичким часописима.[6][2] Сарађивао је са комунистичким „Dziennik Popularny“ између 1933. и 1936.[2] Године 1935. био је суоснивач пољског сатиричног часописа Szpilki.[6] „Књижевни кабаре“ који је основао у Лавову у сарадњи са Леоном Пастернаком 1936. године затвориле су га власти након неколико одржавања.[2] Није се чак ни његов имиџ поштовања закона побољшао након што је учествовао на Конвенцији културних радника, радикалном конгресу који је исте године покренуо међународни комунистички покрет Народни фронт.[2] Касније те године провео је неколико месеци у Румунији, плашећи се да би његов активизам могао довести до хапшења у Пољској.[2] Наредне две године провео је у Варшави, где је био укључен у низ других левичарских публикација.[2]

Након немачке инвазије на Пољску 1. септембра 1939, Лец је побегао из Варшаве, враћајући се у свој родни град, Лавов.[2] Лец је тамо провео од 1939. до 1941. док је град заједно са остатком Пољске источне границе окупирао Совјетски Савез након совјетске инвазије на Пољску 17. септембра 1939.[7] Док је био у Совјетском Савезу, Лец се укључио у књижевни живот под покровитељством власти Украјинске ССР. Сарађивао је у часопису „Нови хоризонти“. Његове песме, сатире, чланци и преводи са руског објављени су у часопису „Красное Знамя”. Године 1940. придружио се Унији совјетских писаца Украјине и постао члан редакције „Књижевног алманаха” у Лавову. Кроз ову и сличне активности постао је један од најплоднијих просовјетских пољских писаца, стварајући бројна дела која величају совјетски режим,[2][8] укључујући прву песму о Стаљину написану на пољском језику (Stalin, „Czerwony Sztandar“ 5. децембар 1939).[9][10][11] Неколико његових радова објављено је у новинама Czerwony Sztandar (Црвени банер).[2] Дана 19. новембра 1939. Лец је потписао резолуцију којом се позива на инкорпорацију пољских источних пограничних подручја у територију Совјетског Савеза.[12] Лецова сарадња са совјетским властима остаје контроверзна до данас, иако га је бранио Адам Михник који је у својој књизи из 2007. написао да је Лец неправедно жигосан од стране критичара као „совјетски сарадник“ на основу његових „најслабијих, најмањих, успешних, или најискреније конформистичких комада“. [13]

После напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез био је затворен у немачком радном логору у Тарнопољу (данас Тернопољ),[2] из којег је неколико пута покушао да побегне. Добио је смртну казну за свој други покушај бекства, али је успео да побегне 1943. У својој аутобиографији описао је своје бекство као да се догодило након што је убио свог чувара лопатом када су га водили да копа сопствени гроб.[14][15][16] Ово је постало тема једне од његових најпознатијих песама „Онај који је ископао свој гроб“ (из циклуса „Авељу и Каину“):

Онај који је сам себи ископао гроб гледа пажљиво на пословима гробара, али не педантно: за ову копа гроб не за себе.[17]

Након бекства учествовао је у партизанском рату у оквиру комунистичких формација пољског отпора[18] (Gwardia Ludowa и Armia Ludowa),[2] и на крају је служио у редовним јединицама Пољске народне армије до краја рата, који је завршио у чину мајора.[3][19] Такође је уређивао подземни билтен комунистичког отпора Żołnierz w Boju (Војник у борби) и комунистички часопис Wolny Lud (Слободна нација).[2]

Лецова ратна служба омогућила му је да добије дипломатско место аташеа за културу у Бечу.[2] Пошто се разочарао у комунистичку владу, отишао је у Израел 1950.[20] са супругом, сином и ћерком. Лец није могао да се прилагоди животу у Израелу и вратио се у Пољску са сином после две године боравка.[6] Његова жена и ћерка су остале у Израелу.[тражи се извор] Преселио се у мали град у којем је током рата био у подземљу и тамо се поново оженио пре него што се вратио у Варшаву.[тражи се извор] У почетку је радио као преводилац,[2] пошто су му пољске комунистичке власти одузеле право да пише или објављује све до касних 1950-их.[тражи се извор] Био је изузетно популаран, и упркос антикомунистичким и антитоталитарним темама његових каснијих радова, приређена му је званична државна сахрана у Варшави[тражи се извор] када је умро 7. маја 1966.[2] Те године је одликован официрским крстом Ордена Polonia Restituta.[2]

Радови[уреди | уреди извор]

Лецови рани радови били су првенствено лирска поезија. У позним годинама постао је познат по афоризмима и епиграмима.[6] На њега су утицале религиозне (јеврејске и хришћанске) као и европске културне традиције.[6] У својим делима често је модернизовао древне поруке, чувајући њихову универзалност.[6] Његове запажене песме као што су Notatnik polowy (Теренска свеска 1946), Rękopis Jerozolimski (Јерусалимски рукопис; 1950–1952, прерађен 1956. и 1957.) и Do Kaina i Abla (Каину и Авељу; 1961.) имале су тему истраживања. свет кроз иронију, меланхолију и носталгију.[6] Његови каснији радови, обично врло кратки (афоризми), кроз технике као што су игра речи, парадокс, бесмислица, апстрактни хумор и дидактичност преносе филозофска размишљања кроз појединачне фразе и реченице.[6] Збирке Лецових афоризама и епиграма укључују Z tysiąca jednej fraszki (Из хиљаду и једне ситнице; 1959), Fraszkobranie (Скупљање ситница; 1967); и Myśli nieuczesane (Неоштећене мисли; 1957, након чега следе наставци 1964. и 1966).[6]

Његово дело је преведено на више језика, укључујући енглески, немачки, словачки, холандски, италијански, српски, хрватски, шведски, чешки, фински, бугарски, руски, румунски[21] и шпански.[2]

Породица[уреди | уреди извор]

Лец је био два пута ожењен, прво са Елжбетом Русивиц, са којом је имао сина Јана (1949) и ћерку Малгорзату (1950), а други са Кристином Свитонском, са којом је добио сина Томаша.[22]

Главни радови[уреди | уреди извор]

  • Barwy (1933)
  • Spacer cynika (1946)
  • Notatnik polowy, poems (1946)
  • Życie jest fraszką (1948)
  • Nowe wiersze (1950)
  • Rękopis jerozolimski (1956)
  • Myśli nieuczesane (1957)
  • Z tysiąca i jednej fraszki (1959)
  • Kpię i pytam o drogę (1959)
  • Do Abla i Kaina (1961)
  • List gończy (1963)
  • Myśli nieuczesane nowe (1964)
  • Poema gotowe do skoku (1964)
  • Fraszkobranie (1966)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Приступљено 2013-09-15. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Stanisław Jerzy Lec" (in English) on the Wirtualny Sztetl portal (read online). Архивирано 2015-09-24 на сајту Wayback Machine
  3. ^ а б Czesław Miłosz (1. 1. 1983). The History of Polish Literature. University of California Press. стр. 519. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  4. ^ Czesław Miłosz (1. 1. 1983). The History of Polish Literature. University of California Press. стр. 519. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  5. ^ „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Приступљено 2013-09-15. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з „YIVO | Lec, Stanisław”. Yivoencyclopedia.org. Приступљено 2013-09-15. 
  7. ^ Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939Шаблон:Ndash1941
  8. ^ Timothy Snyder; Ray Brandon (30. 5. 2014). Stalin and Europe: Imitation and Domination, 1928-1953. Oxford University Press. стр. 145. ISBN 978-0-19-994557-3. „Although ost Polish authors... rarely if ever visited the club of the Soviet Writers Inion, socialist authors such as ... Jerzy Lec..., participated in union life and publicly sympathized with the Soviet Union.” 
  9. ^ Pisarze polsko-żydowscy XX wieku: przybliżenia, ed. M. Dąbrowski & A. Molisak, Warsaw, Dom Wydawniczy Elipsa. . 2006. стр. 282. ISBN 8371517505.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  10. ^ „Stalin - Stanisław Jerzy Lec - Inny”. poezja.org. 
  11. ^ Jacek Chrobaczyński (2010). Compiegne 1940: kleska Francji w recepcji i postawach spoleczenstwa polskiego. Wydawnictwo Naukowe Uniwersytetu Pedagogicznego. стр. 81. ISBN 978-83-7271-616-3. „„Czerwony Sztandar" (Lwów, 5 XII 1939, nr 61) opublikował wiersz Stanisława Jerzego Leca zatytułowany Stalin. To pierwszy w naszej literaturze wiersz polskiego poety o Józefie Wissarionowiczu” 
  12. ^ Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939Шаблон:Ndash1941
  13. ^ Adam Michnik (23. 5. 2011). In Search of Lost Meaning: The New Eastern Europe. University of California Press. стр. 142. ISBN 978-0-520-94947-8. 
  14. ^ „Станислав Ежи Лец”. www.livelib.ru. 
  15. ^ Lec, Stanislaw Jerzy (2005). Почти Все [Almost Everithing] (на језику: руски). U-Factoria. стр. 21. ISBN 5-9709-0026-5. 
  16. ^ "ПОЧТИ ВСЕ" Collected Works of S.J. Lec, preface p.21, U-Factoria Ed. 2005
  17. ^ „Станислав Ежи Лец”. Архивирано из оригинала 2014-08-12. г. Приступљено 2014-08-06. 
  18. ^ James Geary (1. 2. 2011). The World in a Phrase. Bloomsbury Publishing. стр. 188. ISBN 978-1-60819-762-0. 
  19. ^ „Мальков М. Гуманист без страха и упрека — биография С. Е. Леца”. Evolkov.net. Приступљено 2013-09-15. 
  20. ^ James Geary (1. 2. 2011). The World in a Phrase. Bloomsbury Publishing. стр. 189. ISBN 978-1-60819-762-0. 
  21. ^ „Персональный сайт - Станислав Ежи Лец”. nataliamalkova61.narod.ru. 
  22. ^ Томаш Лєц: «Я ще пам'ятаю, як батько водив мене у кафе Жорж Архивирано 2014-08-08 на сајту Wayback Machine» (відео) // «Вечір з Миколою Княжицьким» на ТВі 05.IV.2012. LB.ua, 6.IV.2012 04:20

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mirosław Nowakowski, Lexical Expectations: Lexical Operations in "Myśli nieuczesane" (Unkempt thoughts), Poznań, The Adam Mickiewicz University, 1986.
  • Jacek Trznadel, Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie, 1939–1941 ("The Collaborators"), Komorów, Fundacja Pomocy Antyk/Wydawnictwo Antyk Marcin Dybowski. Trznadel, Jacek (1998). Kolaboranci: Tadeusz Boy-Żeleński i grupa komunistycznych pisarzy we Lwowie 1939-1941. Fundacja Pomocy Antyk, "Wydawn. Antyk Marcin Dybowski". ISBN 8387809012. .
  • Polska–Ukraina: trudna odpowiedź: dokumentacja spotkań historyków (1994–2001): kronika wydarzeń na Wołyniu i w Galicji Wschodniej (1939–1945), ed. R. Niedzielko, Warsaw, Naczelna Dyrekcja Archiwów Państwowych [Central Directorate of State Archives] & Ośrodek Karta. Polska - Ukraina: Trudna odpowiedź : Dokumentacja spotkań historyków (1994-2001), kronika wydarzeń na Wołyniu i w Galicji Wschodniej (1939-1945). Naczelna Dyrekcja Archiwów Państwowych. 2003. ISBN 8389115360. 
  • Dedecius, Karl (2004). Stanisław Jerzy Lec: Pole, Jew , European : The 2003 Aleksander and Alicja Hertz annual memorial lecture. Превод: M. Jacobs. Kraków: Judaica Foundation, Center for Jewish Culture. ISBN 8391629341. 
  • Marta Kijowska, Die Tinte ist ein Zündstoff: Stanisław Jerzy Lec — der Meister des unfrisierten Denkens, Munich, Carl Hanser. . 2009. ISBN 9783446232754.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). (See esp. pp. 43ff.)
  • Dorota Szczęśniak, "Jewish Inspirations in the Literary Work of Stanisław Jerzy Lec"; in Misztal, Mariusz; Trojański, Piotr, ур. (2011). Poles & Jews: History, Culture, Education. Wydawn. Nauk. Uniwersytetu Pedagogicznego. ISBN 9788372716521. .
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станислав_Јежи_Лец&oldid=27780030”