Корисник:Zetetikamatf/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

А шта је са -изам[уреди | уреди извор]

А шта је са -изам
Тактика Propaganda technique
Тип Tu quoque (позивање на лицемерје)
Логика Logical fallacy

"А шта је са - изам" представља пежоратив за стратегију одговарања на неку оптужбу против-оптужбом уместо расправе на тему првобитне оптужбе.

Из логичког и аргументативног погледа, "А шта је са - изам" се заснива на шаблону " tu - quoque " што на латинском значи "и ти", израз који се често употребљава у расправкама за контра-напад, а који је подтип такозв. "ad - hominem" аргумента тј. аргумента који нема везе са темом расправке већ са самим саговорником како би се избегла расправа на дату тему.[1][2][3][4]

Намера оваквог чина се често репрезентује као покушај да се скрене пажња са садржаја теме или је циљ да се доведе у питање оправданост критике и легитимност, интегритет и праведност критичара, што може попримити карактер дискредитовања критике, која може бити оправдана или не. Уобичајене оптужбе укључују такозванe двоструке стандарде и лицемерје, али се такође може користити и за релативизацију критике сопствених ставова или понашања. Пример: Саговорник А каже "Дуготрајна незапосленост често значи сиромаштво у Немачкој", а затим се саговорник Б надовеже "А шта ћемо са сиромаштвом у Африци и Азији?".[5] Поменуте манипулативне и пропагандне технике у смислу реторичког избегавања теме представљају промену теме и лажну равнотежу између саговорника.[6]

Неки коментатори су демантовали лош утицај шаблона "А шта је са - изам" и његовог надтипа "tu - quoque" у одређеним контекстима. "А шта је са - изам" може пружити потребни контекст да ли је или не одређена линија критике релевантна, и понашање које може бити недовршено према међународним стандардима, може бити прикладно у одређеном геополитичком окружењу.[7]Оптужити саговорника за "А шта је са - изам" такође може само по себи бити манипулативно и служити циљу дискредитовања, јер критичке тачке могу бити селективно и свесно употребљене чак и као почетна тачка разговора. Девијације на стратегије као што су:

могу бити етикетиране као "А шта је са - изам". И "А шта је са - изам" и оптужба на за то су облици стратешког уоквирења и имају ефекат оквира.[8]

Порекло[уреди | уреди извор]

Прeмa лексикогрaфу Бену Зимеру[9], термин је потекао из Сeвeрне Ирске током 1970-их. Зимер наводи писмо из 1974. године које је написао професор историје Шон О'Конел, а које је објављено у "The Irish Times" - у, где се жалио на "А шта је са", људе који су бранити "I.R.A."-у истичући наводне злосторстве њиховог непријатеља:

"Не бих предлагао такву ствар да није било 'А шта је са' групе људи. То су људи који одговарају на сваку осуду провизорне 'I.R.A.'-е аргументом којим доказују већу неморалност 'непријатеља', и самим тим праведност Прoвизoрних као што су: 'А шта је са интернацијом, мучењем, присилним храњењем, војном застрашивањем?'. На сваки позив да се заустави одговара се на исти начин: 'А шта је са Лимериким споразумом; англо-ирским споразумом из 1921. године; Ленадуном?'. Ни Црква није била имуна: 'Католичка Црква никада није подржала национални циљ. А шта је са Папинским одобрењем за Норманску инвазију; осудом Фенијанаца од стране Моријартија; Парнелом?'".

Три дана касније, колумна за мишљење Џона Хила у истом листу под називом "Улази културна британска војска" наставила је тему користећи израз "А шта је са - изам": "Као што је дописник приметио у недавном писму овом листу, ми смо веома склони 'А шта је са' моралу, упоређујући једну историјску неправду са другом оправданом неправдом. Имамо пун стомак 'А шта је са -изам' у овим смртоносним данима и једина јасна чињеница која произилази из тога је да људи, наранџасти и зелени, умиру као последица тога.[10]" Зимер каже да је термин добио широку употребу у коментарима о сукобу између униониста и националиста у Северној Ирској. [9]Зимер такође примећује да је варијанта "А шта је са -изам" коришћена у истом контексту у књизи Тонија Паркера из 1993. године.[9]

Године 1978., аустралијски новинар Мајкл Бернард написао је колумну у листу "The Age" користећи израз "А шта је са -изам" за тактике Совјетског Савеза у одбијању сваке критике због кршења људских права. "Merriam-Webster" детаљно наводи следеће: "Asocijacija 'А шта је са -изам'-а је са Совјетским Савезом почела током Хладног рата. Како су режими Стаљина и његових наследника били критиковани од стране Запада због злосторствa људских права, совјетски пропагандни апарат био би спреман са одговором који тврди да Запад такође врши злосторства од једнаке осудењивости."[11]

Зимер приписује британском новинару Едуарду Лукасу почетак редовне уобичајене употребе речи "А шта је са -изам" у модерном добу након што се појавила у блогу 29. октобра 2007.[9][7] године, извештавајући као део дневника о Русији који је поновљен у издању "The Economist"-a од 2. новембра. На дан 31. јануара 2008. године "The Economist" [12] је објавио још један чланак Лукаса под насловом "А шта је са -изам".[13]Иван Цвјетков, ванредни професор међународних односа у Санкт Петербургу, такође приписује Лукасу модерну употребу овог термина.[14]

Употреба у политичким контекстима[уреди | уреди извор]

Совјетски Савез и Русија[уреди | уреди извор]

Иако се појам "А шта је са - изам" проширио недавно, чланак Едварда Лукаса из 2008. године у часопису Економист наводи да су "совјетски пропагандисти током хладног рата били обучени у тактици коју њихови западни саговорници надимком назвали "А шта је са - изам". Свака критика Совјетског Савеза (Афганистан, војно законодавство у Пољској, затварање дисидената, цензура) сретала се са 'Шта је са...' (апартејд Јужна Африка, затворени синдикални лидери, контрареволуционари у Никарагви, и тако даље)." Лукас је препоручио два метода адекватног сузбијања "А шта је са - изам"-a: да "користимо тачке које су сами руски лидери изнели" тако да се не могу применити на Запад, и за западне нације да се више критикују сопствени медији и влада[15].

После објављивања Лукасових чланака из 2007. и 2008. године и његове књиге из 2008. године "The New Cold War: Putin's Russia and the Threat to the West", која је садржавала исте теме[16], мишљење писаца у угледним медијима на енглеском почело је користити термин и понављати теме које је поставио Лукас, укључујући асоцијацију са Совјетским Савезом и Русијом. Новинар Лук Хардинг описао је руски "А шта је са - изам" као "практично националну идеологију[17]". Пишући за Bloomberg News, Леонид Бершидски назвао је "А шта је са - изам" "руском традицијом"[18], док је The New Yorker технику описао као "стратегију лажних моралних еквиваленција". [19]Јулија Иоффе назвала је "А шта је са - изам" "светом руском тактиком", и упоредила је са оптужбом лонца који зове чињицу црном[20].

Неки чланци повезивали су "А шта је са - изам" са совјетским периодом наводећи као пример "А ви висе црнце" (као што је то учинио Лукас) из 1930-их, у којем су Совјети одбацили сваку критику наводећи расизам у сегрегираном америчком Југу. Тактика је била широко коришћена чак и након што је расна сегрегација на Југу забрањена 1950-их и 1960-их. Иоффе, која је писала о "А шта је са - изам"-u у бар три одвојена издања[21][22][23], назвала ју је "класичним" примером "А шта је са - изам"-a.[24] Неки писци такође су идентификовали и више рецентних примера када су руски званичници одговарали на критике тако што су, на пример, усмеравали пажњу на законе против протеста у Уједињеном Краљевству[25] или на тешкоће Руа у добијању визе за Уједињено Краљевство.[26] У 2006. години, Путин је одговорио на критике Џорџа В. Буша о људским правима у Русији изјавивши да не жели да буде на челу демократије као Ирак, алудирајући на интервенцију САД-а у Ираку.[27] У 2017. години, Бен Зимер приметио је да је Путин такође користио ову тактику у интервјуу са новинарком NBC News Мегин Кели.[28]

Совјетска влада учествовала је у великом прикривању нуклеарне катастрофе у Чернобилу 1986. године. Када су коначно признали катастрофу, иако без икаквих детаља, Телеграфна Агенција Совјетског Савеза (ТАСС) дискутовала је о нуклеарним несрећама на Три Миле Аиланду и другим америчким нуклеарним несрећама, што је Сергеј Шмеман из The New York Times-a назвао примером уобичајене совјетске тактике "А шта је са - изам"-a. Помињање комисије такође је указало на сериозност инцидента,[29] а каснија државна радио емитовања замењена су класичном музиком, што је био уобичајен метод припреме јавности за саопштење о трагедији у СССР-у.[30]

Појам привлачи већу пажњу када су контроверзе које укључују Русију у вестима. На пример, пишући за Slate 2014. године, Џошуа Кеатинг приметио је употребу "А шта је са - изам" у изјави о руској анексији Крима из 2014. године, где је Путин "навео низ претпретњи о западној интервенцији."[31]

РТ, руски међународни државно контролисани извор вести, приказао је протесте у Балтимору и Фергусону 2015. године тоновима "А шта је са - изам"-a. Његово извештавање усмерило се на сензационализацију перципираног "распада америчког правног система". Додатно, приказивао је владу САД-а као неспособну манипулишући видео снимцима тако што их је затамнио да би створио мрачнији тон.[32]

Кина[уреди | уреди извор]

Синоним за кинеску метафору на кинеском језику је "аргумент о смрдљивом бубрежу" (традиционално кинески: 臭蟲論; поједностављено кинески: 臭虫论; пинјин: Chòuchónglùn), коју је приписао Лу Син, водећа фигура у савременој кинеској књижевности, 1933. године, да би описао општу склоност својих кинеских колега да оптужују Еуропљане за "имање једнако лоших проблема" када гости коментаришу домаће проблеме Кине. Као кинески националиста, Лу је видео ову менталитет као једну од највећих препрека модернизацији Кине на почетку 20. века, коју је Лу често исмевао у својим књижевним делима.[33] Као одговор на твитове из администрације Доналда Трампа који критикују поступање кинеске владе према етничким мањинама и протестима за пролазак демократије у Хонгконгу, кинески званичници Министарства спољних послова почели су да користе Твитер да би указали на расне неједнакости и друштвени неуређености у Сједињеним Америчким Државама, што је навело Политико да оптужи Кину за учешће у "А шта је са - изам"-у.[34]

Доналд Трамп[уреди | уреди извор]

У раној 2017. години, у среди покретања приказивања мешања у изборе 2016. године и претходно Мулеровом истрагом у Доналда Трампа, неколико људи, укључујући Едварда Лукаса,[35] написали су мишљења која повезују "А шта је са - изам" и са Трампом и са Русијом. [36]"Уместо да да рационалну одбрану [свог плана здравствене заштите], он се определио за оштру обрањивачку позицију, што је карактеристика "А шта је са - изам"-a", написала је Даниел Курцлебен из НПР-а, додавши да "звучи веома слично Путину."[37]

Када је, у телевизијском интервјуу које је широко гледано пре Супербоула 2017. године, водитељ Фокс новса Бил О'Рајли назвао Путина "убицом", Трамп је одговорио да је и влада САД-а крива за убиства људи. Одговорио је: "Има много убица. Имамо много убица. Шта мислиш — наша земља је тако невинна?" Ова епизода навела је коментаторе да оптуже Трампа за "А шта је са - изам", укључујући Чака Тода у емисији на телевизији "Meet the Press"[38] и политичког саветника Џејка Саливана.[39]

Коришћење код других држава[уреди | уреди извор]

Израз "А шта је са - изам" користили су лојалисти и републиканци још од периода Проблема у Северној Ирској.[40][41][42] Тактика је примењена од стране Азербејџана, који је одговорио на критике свог стања људских права одржавањем парламентарних саслушања о питањима у Сједињеним Државама.[43] Истовремено, интернет проaзербејџански тролови користили су "А шта је са - изам" да одвуку пажњу од критика земље.[44] Слично томе, Турска влада се бавила "А шта је са - изам" објављивањем службеног документа у коме су наведене критике других влада које су критиковале Турску.[45]

Пртема Washington post-у, "У шта би могао бити службени документ "А шта је са - изам", Турска изјава навела је списак наводних прекршаја разних влада које сад критикују Турску за њену драматичну чистку државних институција и грађанског друштва након неуспелог покушаја преврата у јулу."[46]

Тактика је такође примењена од стране Саудијске Арабије и Израела.[47][48] У 2018. години, израелски премијер Бенџамин Нетанјаху је рекао да "окупација нема смисла, постоји много великих држава које су окупирале и замениле популације и нико не говори о њима."[49] У јулу 2022. године, крунски принц Саудијске Арабије Мохамед бин Салман користио је ову тактику поводом напомене убиства Палестинско-Америчке новинарке Ширин Абу Аклех и мучења и злоупотребе ирачких затвореника од стране америчких војника током ирачког рата, након што је амерички председник Џо Бајден напоменуо убиство саудијског новинара Џамала Кашоги у саудијском конзулату у Истанбулу 2. октобра 2018. године од стране агената саудијске владе, за време разговора с Мохамедом као део Бајденове државне посете Саудијској Арабији.[50]

Министар спољних послова Ирана Мохамед Џавад Зариф користио је ту тактику на Конференцији о безбедности у Цириху 17. фебруара 2019. године. Када ју је питала Лиз Дусет са Би-Би-Си-ја о осморо еколошких активиста који су затворени у његовој земљи, споменуо је убиство Џамала Кашоги. Дусет је уочила грешку и рекла "да оставимо то по страни."[51]

Индијски премијер Нарендра Моди оптужен је за коришћење "А шта је са - изам", посебно у вези са протестом индијских писаца из 2015. године и номинацијом бившег главног правосудног Ранџана Гогоија за парламент.[52][53]

Анализа[уреди | уреди извор]

Психолошке мотивације[уреди | уреди извор]

Филозоф Меролд Вестфал је рекао да само људи који знају да су криви за нешто "могу да нађу утеху у томе што сматрају да су и други једнако лоши или још гори."[54] А шта је са - изам, како су га практиковали и Лојалисти и Републиканци у време Сукоба у Северној Ирској да би истакли шта је друга страна урадила њима, био је "један од најчешћих форми избегавања личне моралне одговорности," према бискупу (касније кардиналу) Кахалу Дејлију.[55] Након политичкe пуцњаве на бејзбол утакмици 2017. године, новинар Чак Тод је критиковао тон политичке дебате, коментаришући, "Шта-је-са-изм је међу најгорим инстинктима страначких чланова обе стране."[56][57]

Намерно понижавање себе[уреди | уреди извор]

Шта-је-са-изм обично упиру прст у преступе ривала како би их дискредитовао, али, у преокрету уобичајене праксе, такође се може користити како би се дискредитовало сопствено ја док се одбија критиковати савезника. Током председничке кампање САД 2016. године, када је Њујорк тајмс питао кандидата Доналда Трампа о третману новинара, наставника и дисидената од стране турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, Трамп је одговорио критиком америчке историје о грађанским слободама.[58] Катрин Путц је указала у чланку за Дипломат: "Основни проблем је тај што овај реторички уређај онемогућава дискусију о питањима (нпр. грађанска права) од стране једне земље (нпр. САД) ако та држава нема савршен досије."[58] Маша Гесен је писала за Њујорк тајмс да је употреба тактике од стране Трампа била шокантна за Американце, коментаришући, "Ниједан амерички политичар у живом сећању није промовисао идеју да је цео свет, укључујући и САД, гнио до темеља."[59]

Бриге о ефектима[уреди | уреди извор]

Џо Аустин је критиковао праксу шта-је-са-изма у Северној Ирској у тексту из 1994. године под насловом "Тврдоглавци и тврдоглави", где је написао: "И заиста нисам имао времена за 'Шта-је-са-изам'... ако бисте се упустили у то, одбрањивали бисте неодбранљиво."[60] У 2017. години, Њујоркер је описао ову тактику као "стратегију лажних моралних еквиваленција"[19], а Кларенс Пејџ је технику описао као "форму логичког џу-џицуа".[61] Коментатор Бен Шапиро критиковао је праксу, било да су је користили они десничари или левичари; Шапиро је закључио: "Све је то глупо. И чини нас све глупљим."[62] Мајкл Ј. Коплов из Израелског политичког форума написао је да је употреба шта-је-са-изма постала криза; закључујући да техника не доноси никакве користи, Коплов је тврдио да "шта-је-са-изам од стране деснице или левице само води кроз црну рупу од љуте оптужбе из којег ништа неће изаћи".[63]

Употреба у Совјетском Савезу и Русији[уреди | уреди извор]

У својој књизи "Нови хладни рат" (2008), Едвард Лукас је карактерисао избегавање суштине као "омиљено оружје совјетских пропагандиста".[16] Јухан Кивирехк и колеге су га назвали "политехнолошком" стратегијом[64]. Пишући за часопис "Национални интерес" 2013. године, Самјуел Шарап је био критичан према тактици, коментаришући: "Руски креатори политике, у међувремену, мало добијају од стратегије избегавања суштине".[65] Новинарка националне бежбедности Јулија Иофе коментарисала је у чланку из 2014. године: "Свако ко је икада проучавао Совјетски Савез зна за овај феномен."[24] Иофе је навела совјетски одговор на критику, "А ви вешате црнце", као класичан пример стратегије.[24] Рекла је да је Раша Тудеј "институција која се посветила искључиво задатку избегавања суштине"[24] и закључила да је избегавање суштине "свети руски трик".[22][66] Гари Каспаров причао је о совјетској тактици у својој књизи "Долази зима", називајући га обликом "совјетске пропаганде" и начином за Руске бирократе да "одговоре на критику совјетских масакра, принудних депортација и гулага".[67] Марк Адоманис је коментарисао за "Москов Тајмс" 2015. године да тактику избегавања суштине користи Комунистичка партија са таквом учесталошћу и безобзирношћу да је прерасла у псеудо мит о њему.[68] Адоманис је приметио: "Сваки познавалац совјетске историје ће препознати делове тактике избегавања суштине."[68]

У свом тексту за Блумберг Њуз 2016. године, новинар Леонид Бершидски је описао стратегију избегавања суштине као "руску традицију"[18], док је часопис Национал назвао тактику "ефикасним реторичким оружјем".[69] У њиховој књизи "Европска унија и Русија" (2016), Форсберг и Хаукала осписали су стратегију као "стару совјетску праксу" и уочили да је "добијала на значају у руским покушајима да одбаце западну критику".[70] У својој књизи "Претње безбедности и јавно мишљење", ауторка Елизавета Гофман назвала је технику "совјетско-руским обртом на либерални анти-американизам", поредећи је са совјетским одговором, "А ви вешате црнце".[71] Спољна политика подржала је ову процену.[72] У једном тексту канадски књижевник Тери Главин изјавио је за Отава Ситизен 2016. године да је Ноам Чомски користио тактику у говору из октобра 2001. године, одржаном након напада 11. септембра, који је био критичан према америчкој спољној политици.[73] Дафни Скилен разматрала је тактику у својој књизи "Слобода говора у Русији", идентификујући је као "технику совјетских пропагандиста" и "уобичајену совјетску одбрану".[74] У чланку за Си-Ен-Ен, Џил Даферти поредила је технику са изразом "Лонац зове котао црним".[20]

Руски новинар Алексеј Ковалев је за GlobalPost 2017. године рекао да је тактика "стари совјетски трик".[75] Питер Конради, аутор књиге "Who Lost Russia?", описао је тактику као "облик моралног релативизма који одговара на критике једноставним одговором: 'Али и ви то радите'".[76] Конради је поновио Гофманово поређење тактике са совјетским одговором, "А ви вешате црнце". Кајлан је коментарисао "сумњиву сличност између кремљевске пропаганде и Трампове пропаганде".[77][78] Foreign Policy је писао да је стратегија избегавања суштине "део руске националне психе"[79]. EurasiaNet је изјавио да "геополитичке вештине руске пропаганде немају премца",[80] док је Paste повезивао раст ове стратегије са повећаном количином лажних вести.[81]

Пишући за The Washington Post, бивши амбасадор Сједињених Америчких Држава у Русији, Мајкл Макфол, критички је коментарисао Трампову употребу ове тактике и упоредио га са Путином.[82] Макфол је коментарисао: "То је управо тип аргумената који су руски пропагандисти годинама користили да би оправдали неке од најбруталнијих политика Путина." [82]Сарадник Лос Анђелес Тајмса, Мет Велч, класификовао је ову тактику као једну од "шест категорија Трампових идеја"[83]. Mother Jones је назвао ову тактику "традиционалном руском стратегијом пропаганде", и приметио је: "Стратегија избегавања суштине поново је захватила корене и еволуирала у Русији председника Владимира Путина."[84]

Алегација о русофобији[уреди | уреди извор]

Пракса обележавања стратегије избегавања суштине као типично руског или совјетског понекад је одбачена као русофобична. Глен Дисен види ову употребу као покушај да се уништи руска политика. Још од 1985. године, Роналд Реган је увео појам "лажне етичке равнотеже" да би осудио сваки покушај поређења САД-а са другим земљама. Џин Киркпатрик, у својем есеју Мит о моралној једнакости (1986)[85], видела је Совјетску стратегију као покушај да се моралним аргументима представе као легитимна суперсила на истом нивоу са Сједињеним Америчким Државама. Поређење је било неприхватљиво у принципу, јер је постојала само једна легитимна суперсила, САД, и она се није залагала за интересе моћи већ за вредности. Глен Дисен као оквир америчке политике види циљ да се дефинише однос земаља једна према другој аналогно односу наставник-ученик, при чему је у политичком оквиру САД у улози наставника. Киркпатрик се позвала на разумевање Харолда Ласвела како би анализирала семантичке манипулације Совјетског Савеза.[86] Према Ласвелу, свака земља покушава да наметне свој оквир другима, чак и путем револуције и рата.[87] Међутим, према Киркпатрик-овој, ови оквири различитих држава нису еквивалентни.

Одбрана[уреди | уреди извор]

Контекстуализација[уреди | уреди извор]

Неки коментатори су бранили употребу а шта је "А шта је са - изам" и ту куокуе у одређеним контекстима. "А шта је са - изам" може пружити неопходан контекст да ли је одређена линија критике релевантна или праведна. У међународним односима, понашање које може бити несавршено према међународним стандардима може бити сасвим добро за дато геополитичко суседство и заслужује да буде признато као такво.[7]

Искривљена перцепција себе[уреди | уреди извор]

Кристијан Кристенсен, професор новинарства у Стокхолму, тврди да је оптужба за шта је само по себи облик ту куокуе заблуде, јер одбацује критике сопственог понашања да би се уместо тога усредсредила на поступке других, стварајући тако двоструки стандард. Они који користе "А шта је са - изам" не морају нужно да се упусте у празно или цинично скретање одговорности: са-изам може бити корисно оруђе за разоткривање противречности, двоструких стандарда и лицемерја. На пример, радња нечијег противника се појављује као забрањена тортура, сопствене акције као „појачане методе испитивања“, туђе насиље као агресија, сопствено само као реакција. Кристенсен чак види корисност у коришћењу аргумента: "Такозвани 'штабовисти' доводе у питање оно што раније није довођено у питање и на видело износе противречности, двоструке стандарде и лицемерје. Ово није наивно оправдање или рационализација , изазов је критички размишљати о (понекад болној) истини нашег положаја у свету.“[88][89]

Недостатак искрености[уреди | уреди извор]

У својој анализи "А шта је са - изам"-а, професор логике Аксел Барсело из УНАМ-а закључује да контраоптужба често изражава оправдану сумњу да критика не одговара стварном ставу и разлозима критичара.[90]

Ејб Гринвалд је истакао да је чак и прва оптужба која води противоптужби произвољна поставка, која може бити једнако једнострана и пристрасна, па чак и једнострана од контрапитања „а шта?“ Дакле, "А шта је са - изам" би такође могао бити просветљујући и ставити прву оптужбу у перспективу.[91]

Идеализација[уреди | уреди извор]

У својој анализи "А шта је са - изам"-а у америчкој председничкој кампањи, Кетрин Пуц је 2016. у часопису "The Diplomat Magazine" приметила да је суштински проблем то што ова реторичка техника онемогућава дискусију о спорним питањима неке земље (нпр. грађанска права на страни Сједињених Држава) ако та земља није савршена у тој области. Он је подразумевано захтевао да се једној земљи дозволи да се пред другим земљама залаже само за оне идеале у којима је постигла највиши ниво савршенства. Проблем са идеалима, рекао је, је што их ретко остварујемо као људска бића. Али идеали остају важни, рекао је он, и Сједињене Државе треба да наставе да се залажу за њих: „Важна је порука, а не амбасадор.“[92]

Заштитни механизам[уреди | уреди извор]

Џина Шад види карактеризацију контрааргумената као "А шта је са - изам" као недостатак комуникативне компетенције, у мери у којој су дискусије прекинуте овом оптужбом. Оптужба других за шта се користи и као идеолошки заштитни механизам који води ка „затварању и ехо коморама“.[93] Позивање на "А шта је са - изам" такође се доживљава као „заустављање дискусије“ „како би се осигурала одређена хегемонија дискурса и интерпретације“.[94]

Скретање[уреди | уреди извор]

Одређени број коментатора, међу којима је и колумниста Форбса Марк Адоманис, критиковао је употребу оптужби за шта је то од стране америчких новинских кућа, тврдећи да су оптужбе за шта су коришћене да једноставно одбију критике о кршењу људских права које су починиле Сједињене Државе или њихови савезници.[95] Винцент Бевинс и Алек Ло тврде да је употреба овог термина скоро искључиво од стране америчких медија двоструки стандард[96][97], и да су моралне оптужбе моћних земаља само изговор да казне своје геополитичке ривале пред њиховим сопствена неправда.[98]

Левичарски академици Кристен Годзи и Скот Сехон тврде да се помињање могућег постојања жртава капитализма у популарном дискурсу често одбацује као "А шта је са - изам", што они описују као „израз који имплицира да само злочини које су починили комунисти заслужују пажњу”. Они такође тврде да су такве оптужбе за "А шта је са - изам" неважеће јер се исти аргументи који се користе против комунизма могу користити и против капитализма.[99]

Научници Иван Францесцхини и Ницхолас Лоубере тврде да није ствар у документовању и осуди ауторитарности у различитим земљама, и напомињу глобалне паралеле као што је улога коју је исламофобија играла у кинеским логорима за интернирање у Синђангу и амерички рат против тероризма и забране путовања усмерене на муслиманске земље, такође као утицај корпорација и других међународних актера у документованим злоупотребама који се све више замагљује. Франческини и Лубер закључују да се ауторитаризму „мора супротставити свуда” и да „само проналажењем критичних паралела, веза и саучесништва можемо развити имунитет на вирус каквог типа и избећи га.есенцијалистички хиперактивни имуни одговор, постизање моралне доследности и холистичке перспективе која нам је потребна да бисмо изградили међународну солидарност и престали да ходамо у сну према понору.“[100]

Са-изам у пословицама и поређењима[уреди | уреди извор]

Исусова изјава: „Ко је безгрешан нека први баци камен“ (Јован 8:7), слична парабола о брду у око (Матеј 7:3) и пословице засноване на њој као што је „Онај који седи у стаклена кућа не треба да баца камење“ понекад се пореде са каквим. Најџел Ворбертон види разлику у томе што је гледиште у Библији и изрекама другачије од политичког. Исус има право да подсети грешника на његову сопствену кривицу, јер он сам нема кривице, он је на страни добра. Иако преступник понекад може бити у праву указујући на стварни недостатак, то у принципу не мења разлику.

Чини се да се овај потез заснива на лажној претпоставци да је неправда ублажена ако су други учинили нешто слично, и на осећају да оптужени морају да буду невини за злочин за који оптужују друге. „Мислите да радим нешто страшно, па погледајте око себе како сви други раде исто што и ја. Штавише, немате кредибилну позицију са које бисте ме напали.' У најбољем случају то је само себична рационализација, али као тактички потез може да функционише.[101]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „In Defense of (Some) Whataboutism”. Bloomberg.com. 3. 11. 2017. Приступљено 2024-05-10. 
  2. ^ "whataboutism", Oxford Living Dictionaries, Oxford University Press, 2017, archived from the original on 9 March 2017, retrieved 21 July 2017, "Origin - 1990s: from the way in which counter-accusations may take the form of questions introduced by 'What about —?'. ... Also called whataboutery"
  3. ^ Zimmer, Ben (9 June 2017). "The Roots of the 'What About?' Ploy". The Wall Street Journal. Retrieved 22 July 2017. "Whataboutism" is another name for the logical fallacy of "tu quoque" (Latin for "you also"), in which an accusation is met with a counter-accusation, pivoting away from the original criticism. The strategy has been a hallmark of Soviet and post-Soviet propaganda, and some commentators have accused President Donald Trump of mimicking Mr. Putin's use of the technique."
  4. ^ "whataboutism", Cambridge Dictionary
  5. ^ Sophie Elmenthaler et al: A-Z: Whataboutism - Criticize me, I'll just criticize you back. In: der Freitag. March 11, 2018, retrieved October 7, 2021 (list of examples, section Africa).
  6. ^ „Looking at ‘Bothsidesing’”. Приступљено 2024-05-10. 
  7. ^ а б в Lucas, Edward (29 October 2007). "In Russia's shadow – The Kremlin's useful idiots". Archived from the original on 23 September 2015. Retrieved 22 July 2017." It is not a bad tactic. Every criticism needs to be put in a historical and geographical context. A country that has solved most of its horrible problems deserves praise, not to be lambasted for those that remain. Similarly, behaviour that may be imperfect by international standards can be quite good for a particular neighbourhood."
  8. ^ Oswald, Michael (2019), "Framing als strategische Tätigkeit", Strategisches Framing (in German), Wiesbaden: Springer Fachmedien Wiesbaden, pp. 37–132, doi:10.1007/978-3-658-24284-8_3, ISBN 978-3-658-24283-1, S2CID 199345877, retrieved 6 March 2023, p. 83
  9. ^ а б в г Zimmer, Ben (9 June 2017). "The Roots of the 'What About?' Ploy". The Wall Street Journal. Retrieved 22 July 2017." The term was popularized by articles in 2007 and 2008 by Edward Lucas, senior editor at the Economist. Mr. Lucas, who served as the magazine's Moscow bureau chief from 1998 to 2002, saw 'whataboutism' as a typical Cold War style of argumentation, with "the Kremlin's useful idiots" seeking to "match every Soviet crime with a real or imagined western one"."
  10. ^ The Backbencher (John Healy) (2 February 1974). Enter the Cultural British Army. The Irish Times.
  11. ^ "What About 'Whataboutism?'". Merriam Webster. "The association of whataboutism with the Soviet Union began during the Cold War."
  12. ^ "In Russia's shadow – The Katyn deniers". The Economist. 2 November 2007. Retrieved 22 July 2017.
  13. ^ Staff writer (31 January 2008). "Whataboutism - Come again, Comrade?". The Economist. Retrieved 3 July 2017. "Soviet propagandists during the cold war were trained in a tactic that their western interlocutors nicknamed 'whataboutism'."
  14. ^ Ivan Tsvetkov (26 August 2014). "Russian whataboutism vs. American moralism". Russia Direct. Archived from the original on 7 March 2018. Retrieved 7 March 2018.
  15. ^ Staff writer (31 January 2008). "Whataboutism - Come again, Comrade?". The Economist. Retrieved 3 July 2017. Soviet propagandists during the cold war were trained in a tactic that their western interlocutors nicknamed 'whataboutism'.
  16. ^ а б Lucas, Edward (2008), "Chapter 5. The 'New Tsarism': What Makes Russia's Leaders Tick", The New Cold War: Putin's Russia and the Threat to the West, Palgrave Macmillan, p. 144, ISBN 978-0-230-60612-8
  17. ^ Harding, Luke (1 August 2013), "Edward Snowden asylum case is a gift for Vladimir Putin", The Guardian, retrieved 3 July 2017, Russia's president is already a master of 'whataboutism' – indeed, it is practically a national ideology.
  18. ^ а б Bershidsky, Leonid (13 September 2016), "Hack of Anti-Doping Agency Poses New Ethical Questions", Bloomberg News, retrieved 3 July 2017, Russian officials protested that other nations were no better, but these objections – which were in line with a Russian tradition of whataboutism – were swept aside.
  19. ^ а б Osnos, Evan; Remnick, David; Yaffa, Joshua (6 March 2017), "Trump, Putin, and the New Cold War", The New Yorker, retrieved 3 July 2017
  20. ^ а б Dougherty, Jill (24 July 2016), "Olympic doping ban unleashes fury in Moscow", CNN, retrieved 4 July 2017, There's another attitude ... that many Russians seem to share, what used to be called in the Soviet Union 'whataboutism', in other words, 'who are you to call the kettle black?'
  21. ^ Ioffe, Julia (1 June 2012), "Russia's Syrian Excuse", The New Yorker, retrieved 3 July 2017
  22. ^ а б Ioffe, Julia (14 August 2014), "Ferguson Will Make It Harder for America to Set a Good Example Abroad", The New Republic, retrieved 4 July 2017, The now sacred Russian tactic of 'whataboutism' started with civil rights: Whenever the U.S. pointed to Soviet human rights violations, the Soviets had an easy riposte. 'Well, you,' they said, 'lynch Negros.'
  23. ^ Ioffe, Julia (10 February 2017), "Oh, How This Feels Like Moscow", Slate, retrieved 20 October 2021
  24. ^ а б в г Ioffe, Julia (2 March 2014), "Kremlin TV Loves Anti-War Protests—Unless Russia Is the One Waging War – Studies in 'whataboutism'", The New Republic, retrieved 3 July 2017
  25. ^ Buckley, Neil (11 June 2012), "The return of whataboutism", Financial Times, archived from the original on 11 June 2012, retrieved 3 July 2017, Soviet-watchers called it 'whataboutism'. This was the Communist-era tactic of deflecting foreign criticism of, say, human rights abuses, by pointing, often disingenuously, at something allegedly similar in the critic's own country: 'Ah, but what about…?'
  26. ^ Elder, Miriam (26 April 2012). "Want a response from Putin's office? Russia's dry-cleaning is just the ticket". The Guardian. Retrieved 16 May 2012.
  27. ^ "Putin: Don't lecture me about democracy". The Guardian. 15 July 2006.
  28. ^ Zimmer, Ben (9 June 2017), "The Roots of the 'What About?' Ploy", The Wall Street Journal, retrieved 3 July 2017, In his interview with NBC's Megyn Kelly on Sunday, Russian President Vladimir Putin employed the tried-and-true tactic of 'whataboutism'.
  29. ^ Schmemann, Serge (29 April 1986). "Soviet Announces Nuclear Accident at Electric Plant". The New York Times. p. A1. Archived from the original on 27 April 2014. Retrieved 26 April 2014.
  30. ^ "Timeline: A chronology of events surrounding the Chernobyl nuclear disaster". The Chernobyl Gallery. 15 February 2013. Archived from the original on 18 March 2015. Retrieved 8 November 2018. 28 April – Monday 09:30 – Staff at the Forsmark Nuclear Power Plant, Sweden, detect a dangerous surge in radioactivity. Initially picked up when a routine check reveals that the soles shoes worn by a radiological safety engineer at the plant were radioactive. [28 April – Monday] 21:02 – Moscow TV news announce that an accident has occurred at the Chornobyl Nuclear Power Plant.[...] [28 April – Monday] 23:00 – A Danish nuclear research laboratory announces that an MCA (maximum credible accident) has occurred in the Chernobyl nuclear reactor. They mention a complete meltdown of one of the reactors and that all radioactivity has been released.
  31. ^ Keating, Joshua (21 March 2014). "The Long History of Russian Whataboutism". Slate.com. Retrieved 17 November 2014.
  32. ^ Wolansky, Taras (2007). "Useful idiots". New Scientist. 193 (2595): 26. doi:10.1016/s0262-4079(07)60659-9. ISSN 0262-4079.
  33. ^ Chiu Sung Kei (12 February 2017). "《Other Countries Also Have》". Ming Pao (Hong Kong).
  34. ^ Toosu, Nahal (10 November 2020). "In response to Trump, China gets mean". Politico. Citations Needed. Retrieved 10 November 2020.
  35. ^ Lucas, Edward (7 February 2017), "Trump has become Putin's ally in Russia's war on the West", CNN, retrieved 3 July 2017, 'Whataboutism' was a favorite Kremlin propaganda technique during the Cold War. It aimed to portray the West as so morally flawed that its criticism of the Soviet empire was hypocritical.
  36. ^ Osnos, Evan; Remnick, David; Yaffa, Joshua (6 March 2017), "Trump, Putin, and the New Cold War", The New Yorker, retrieved 3 July 2017
  37. ^ Kurtzleben, Danielle (17 March 2017). "Trump Embraces One Of Russia's Favorite Propaganda Tactics — Whataboutism". NPR. Retrieved 20 May 2017. This particular brand of changing the subject is called 'whataboutism' – a simple rhetorical tactic heavily used by the Soviet Union and, later, Russia.
  38. ^ Todd, Chuck (21 February 2017), "MTP DAILY for February 21, 2017, MSNBC", Meet the Press – via InfoTrac, Folks, comments like these are reminding some people of an old Soviet tactic known as whataboutism. ... Whataboutism is the trick of turning any argument against the opponent when faced with accusations of corruption, they claim the entire world is corrupt.
  39. ^ Sullivan, Jake (7 February 2017). "The Slippery Slope of Trump's Dangerous 'Whataboutism'". Foreign Policy. Retrieved 20 May 2017. Now something new is happening. The American president is taking Putin's 'what about you' tactic and turning it into 'what about us?' He is taking the very appealing and very American impulse toward self-criticism and perverting it. It's simplistic, even childish – but more importantly, it's dangerous.
  40. ^ Richards, Molly (13 September 2017). "Whataboutery and whataboutism – what's it all about?". OxfordWords blog. Archived from the original on 26 September 2017. Retrieved 26 September 2017.
  41. ^ "whataboutery", Oxford Living Dictionaries, Oxford University Press, 2017, archived from the original on 26 December 2016, retrieved 26 July 2017
  42. ^ Zimmer, Ben (9 June 2017). "The Roots of the 'What About?' Ploy". The Wall Street Journal.
  43. ^ "Azerbaijan Concerned About Human Rights – In The United States". RFERL. 16 January 2015. Retrieved 3 July 2017. The parliamentary hearing appeared to be an exercise in so-called 'whataboutism', the Soviet-era rhetorical tactic of responding to criticism about rights abuses by citing real or imagined abuses committed by the West.
  44. ^ Geybulla, Arzu (22 November 2016), "In the crosshairs of Azerbaijan's patriotic trolls", Open Democracy, retrieved 4 July 2017, Whataboutism is the most popular tactic against foreign critics; 'how dare you criticise Azerbaijan, get your own house in order!'
  45. ^ Tharoor, Ishaan (6 December 2016), "Turkey condemns state of press freedom in Europe and the US", The Washington Post, retrieved 5 July 2017, In what amounts to an official document of whataboutism, the Turkish statement listed a roster of supposed transgressions by various governments now scolding Turkey for its dramatic purge of state institutions and civil society in the wake of a failed coup attempt in July.
  46. ^ "Turkey condemns state of press freedom in Europe and the U.S." The Washington Post. 6 December 2016.
  47. ^ "Et tu quoque, Trudeau? How Saudi trolls slammed Canada in a diplomatic spat". CBC Radio. 10 August 2018.
  48. ^ Green, David B. (22 December 2017). "FACT CHECK: Why Israeli UN Envoy's Speech on Jerusalem Missed the Mark". Haaretz.
  49. ^ "Recycling Israeli propaganda tactics to defend Saudi Arabia". Al Araby. 12 November 2018.
  50. ^ Magid, Jacob (16 July 2022). "After Biden raises Khashoggi murder, MBS retorts with question on Abu Akleh killing". Times of Israel. Retrieved 20 October 2022.
  51. ^ "'I am a human rights professor,' Iranian FM Zarif responds to question on rights abuses".
  52. ^ Moza, Raju (11 October 2015). "Why Using Kashmiri Pandits To Discredit 'Award Returnees' Doesn't Make Sense". The Huffington Post. Retrieved 12 June 2020.
  53. ^ Moitra, Mahua (18 March 2020). "Ranjan Gogoi, MP: India is Done With Whataboutery, My Lords!". The Wire. Retrieved 12 June 2020.
  54. ^ Westphal, Merold (1987). God, Guilt, and Death: An Existential Phenomenology of Religion. Bloomington, Ind: Indiana University Press. p. 78. ISBN 978-0-253-20417-2.
  55. ^ The Right Reverend John Austin Baker (January 1982). "Ireland and Northern Ireland" (PDF). The Furrow. 33 (1). Retrieved 9 August 2017.
  56. ^ Todd, Chuck (14 June 2017), "Chuck Todd: The Media Has 'A Role To Play' In Calling Out Caustic Rhetoric", Meet the Press, MSNBC, retrieved 5 July 2017
  57. ^ Mazza, Ed (14 June 2017), "MSNBC's Chuck Todd Calls Out Partisan 'Toxic Stew' After Shooter Targets Congressmen", The Huffington Post, retrieved 5 July 2017
  58. ^ а б Putz, Catherine (22 July 2016). "Donald Trump's Whataboutism". The Diplomat. Retrieved 20 May 2017.
  59. ^ Gessen, Masha (18 February 2017), "In Praise of Hypocrisy", The New York Times, retrieved 5 July 2017, This stance has breathed new life into the old Soviet propaganda tool of 'whataboutism', the trick of turning any argument against the opponent. When accused of falsifying elections, Russians retort that American elections are not unproblematic; when faced with accusations of corruption, they claim that the entire world is corrupt. This month, Mr. Trump employed the technique of whataboutism when he was asked about his admiration for Mr. Putin, whom the host Bill O'Reilly called 'a killer'.
  60. ^ Austin, Joe (1994). "The Obdurate and the Obstinate". In Parker, Tony (ed.). May the Lord in His Mercy be Kind to Belfast. Henry Holt and Company. p. 136. ISBN 978-0-8050-3053-2. And I'd no time at all for 'What aboutism' – you know, people who said 'Yes, but what about what's been done to us? ... That had nothing to do with it, and if you got into it you were defending the indefensible.
  61. ^ Page, Clarence (10 March 2017), "How long can President Trump's art of deflection work?", NewsOK, The Chicago Tribune, retrieved 4 July 2017, 'Whataboutism' is running rampant in the White House these days. What's that, you may ask? It's a Cold War-era term for a form of logical jiu-jitsu that helps you to win arguments by gently changing the subject. When Soviet leaders were questioned about human rights violations, for example, they might come back with, 'Well, what about the Negroes you are lynching in the South?' That's not an argument, of course. It is a deflection to an entirely different issue. It's a naked attempt to excuse your own wretched behavior by painting your opponent as a hypocrite. But in the fast-paced world of media manipulation, the Soviet leader could get away with it merely by appearing to be strong and firm in defense of his country.
  62. ^ Shapiro, Ben (31 May 2017), "Whataboutism and Misdirection: The Latest Tools of Dumb Political Combat", National Review, retrieved 5 July 2017
  63. ^ Koplow, Michael J. (6 July 2017), "The crisis of whataboutism", Matzav, Israel Policy Forum, retrieved 6 July 2017, whataboutism from either the right or the left only leads to a black hole of angry recriminations from which nothing will escape.
  64. ^ Kivirähk, Juhan; Maliukevičius, Nerijus; Yeremeev, Olexandr (2010), The 'Humanitarian Dimension' of Russian Foreign Policy Toward Georgia, Moldova, Ukraine, and the Baltic States, Centre for East European Policy Studies, pp. 30, 300
  65. ^ Charap, Samuel (July 2013), "Beyond the Russian Reset", The National Interest (126): 39–43, JSTOR 42896500, Russian policy makers, meanwhile, gain little from petulant bouts of 'whataboutism' – responding to U.S. statements on human rights in Russia with laundry lists of purported American shortcomings.
  66. ^ Adamczyk, Ed (20 August 2014), "Authoritarian countries ridicule Ferguson police efforts", UPI NewsTrack, United Press International – via InfoTrac, Writer Julia Ioffe said, in a New Republic article last week, that Moscow authorities typically counter criticism of Russia's human rights abuses with comparisons to racial inequality in the United States, noting, "The now sacred Russian tactic of 'whataboutism' started with civil rights. Whenever the U.S. pointed to Soviet human rights violations, the Soviets had an easy riposte. 'Well, you,' they said, 'lynch Negroes.'"
  67. ^ Kasparov, Garry (2015), Winter Is Coming, PublicAffairs, pp. 43, 193–194, ISBN 978-1-61039-620-2
  68. ^ а б Adomanis, Mark (5 April 2015), "U.S. Should Think Twice Before Criticizing Russia", The Moscow Times, retrieved 3 July 2017
  69. ^ Nikitin, Vadim (4 February 2016), "The long read: From Russia with love – how Putin is winning over hearts and minds", The National, Abu Dhabi, SyndiGate Media Inc. – via InfoTrac, During the Cold War, such 'whataboutism' was used by the Kremlin to counter any criticism of Soviet policy with retorts about American slavery or British imperialism. The strategy remains an effective rhetorical weapon to this day. Whatever threadbare crowds of remaining anti-government activists are still occasionally allowed to protest in Moscow, they pale in the public imagination against the images, repeatedly shown on Russian TV, of thousands of Europeans angrily upbraiding their own governments and declaring support for Putin.
  70. ^ Forsberg, Tuomas; Haukkala, Hiski (2016), The European Union and Russia, The European Union Series, Palgrave Macmillan, p. 122, ISBN 978-1-137-35534-8
  71. ^ Gaufman, Elizaveta (2016), "The USA as the Primary Threat to Russia", Security Threats and Public Perception: Digital Russia and the Ukraine Crisis, New Security Challenges, Palgrave Macmillan, p. 91, ISBN 978-3-319-43200-7
  72. ^ Palmer, James (9 November 2016), "China Just Won The U.S. Election", Foreign Policy, retrieved 5 July 2017, the old Soviet whataboutism whenever they were challenged on the gulag: 'But in America, you lynch Negroes.'
  73. ^ Glavin, Terry (30 November 2016), "Sorry liberals, you're dead wrong about Fidel Castro", Ottawa Citizen, retrieved 3 July 2017
  74. ^ Skillen, Daphne (2016), Freedom of Speech in Russia: Politics and Media from Gorbachev to Putin, BASEES/Routledge Series on Russian and East European Studies, Routledge, pp. 30, 110, 296, ISBN 978-1-138-78766-7
  75. ^ Leveille, David (24 January 2017), "Russian journalist has advice for Americans covering Trump", USA Today, GlobalPost, retrieved 3 July 2017
  76. ^ Conradi, Peter (2017), "21. 'You Do It Too'", Who Lost Russia?, Oneworld Publications, ASIN B01N6O5S32
  77. ^ Kaylan, Melik (2017), "What The Trump Era Will Feel Like: Clues From Populist Regimes Around The World", in Cole, David; Stinnett, Melanie Wachtell (eds.), Rules for Resistance, The New Press, ISBN 978-1-62097-354-7
  78. ^ Kaylan, Melik (10 January 2017), "What The Trump Era Will Feel Like: Clues From Populist Regimes Around The World", Forbes, retrieved 3 July 2017
  79. ^ Ferris-Rotman, Amie (7 April 2017), "Dispatch – 59 Ways to Kill a Russian Reset: All it takes is a few dozen Tomahawk missiles and a lecture on human rights.", Foreign Policy, retrieved 5 July 2017, In a country where 'whataboutism' is part of the national psyche, Russia was quick to point to Washington's alleged failures after the strike in Syria.
  80. ^ Kucera, Joshua (5 July 2017), "Russia Complains To Azerbaijan About Discrimination Against Armenians", EurasiaNet, retrieved 5 July 2017, Moscow's geopolitical whataboutism skills are unmatched
  81. ^ Sollenberger, Roger (5 July 2017), "This Is Your Brain On Fake News: How Biology Determines Belief", Paste, retrieved 5 July 2017
  82. ^ а б McFaul, Michael (17 May 2017), "Trump has given Putin the best gift he could ask for", The Washington Post, retrieved 5 July 2017, As for 'whataboutism', Trump himself champions these kinds of cynical arguments about our country – not Russia.
  83. ^ Welch, Matt (13 July 2017), "The six categories of Trump apologetics", Los Angeles Times, retrieved 18 July 2017
  84. ^ Clifton, Denise (20 July 2017), "Childish Rants or Putin-Style Propaganda?", Mother Jones, retrieved 22 July 2017, a traditional Russian propaganda strategy called 'whataboutism' ... In Trump's version of whataboutism, he repeatedly takes a word leveled in criticism against him and turns it back on his opponents—sidestepping the accusation and undercutting the meaning of the word at the same time.
  85. ^ Kirkpatrick, Jeane (January 1986). "The Myth of Moral Equivalence". Imprimis. Retrieved 5 March 2023.
  86. ^ Lasswell, Harold Dwight (1951). Political Writings. Free Press. Retrieved 6 March 2023.
  87. ^ Kirkpatrick, Jeane J. (1 January 1988). National and International Dimensions. Transaction Publishers. p. 74. ISBN 978-1-4128-2747-8. Constituted authority perpetuates itself, by shaping the consciences of those born into its sphere of control.
  88. ^ Yagoda, Ben (19 July 2018). "One Cheer for Whataboutism". The New York Times. Retrieved 17 August 2018. Tu quoque is a subset of the so-called ad hominem argument: a strike against the character, not the position, of one's opponent. Ad hominem gets a bad press, but it isn't without merit, when used in good faith. It's useful in an argument to show that the stance being taken against you is inconsistent or hypocritical. It doesn't win the day, but it chips away at your opponent's moral standing and raises doubt about the entirety of his or her position.
  89. ^ Christensen, Christian (26 January 2015). "We need 'whataboutism' now more than ever". Al-Jazeera English. Retrieved 16 August 2018.
  90. ^ Barceló, Axel. "Whataboutism Defended: Yes, the Paris Attacks were horrible, ... but what about Beirut, Ankara, etc.?". Retrieved 3 May 2020.
  91. ^ Greenwald, Abe (4 October 2019). "In Defense of Whataboutism". Commentary Magazine. Retrieved 6 March 2023.
  92. ^ Putz, Catherine. Donald Trump's Whataboutism. Archived from the original on 22 July 2016. Retrieved 30 December 2016. The core problem is that this rhetorical device precludes a country (e.g., the United States) from discussing issues (e.g., civil rights) unless that country is perfect. It requires a state to advocate abroad only those ideals that it has achieved to the highest degree of perfection. The problem with ideals is that we as human beings almost never live up to them. If the United States waited to become a utopia before advocating freedom abroad, it would never happen. What matters are the ideals - that all men are created equal and have the right to "life, liberty, and the pursuit of happiness" - not that we have managed to live up to them perfectly. This is a struggle that the United States shares with the entire world: try, fail, and try again. The United States may not be a "very good" ambassador, but there may never be a better ambassador. It's the message that really matters.'
  93. ^ Schad, Gina (19 June 2017). Digitale Verrohung?: Was die Kommunikation im Netz mit unserem Mitgefühl macht (in German). Goldmann Verlag. ISBN 978-3-641-18497-1.
  94. ^ Marion Eckertz-Höfer, Margarete Schuler-Harms: Gleichberechtigung und Demokratie, Gleichberechtigung in der Demokratie: (Rechts-)Wissenschaftliche Annäherungen. Nomos, 2019, ISBN 978-3-7489-0018-4
  95. ^ "Риторика холодной войны на фоне нарушения прав человека в США" [Cold War rhetoric against a backdrop of human rights violations in the USA]. 1News Azerbaijan (in Russian). 26 August 2014. Retrieved 16 August 2018.
  96. ^ Lo, Alex (2 June 2020). "'Whataboutism'? Not if you are guilty". South China Morning Post. Retrieved 22 March 2021.
  97. ^ Bevins, Vincent (29 January 2020). "Sure, whataboutism seems bad, but have you considered other bad things?". The Outline. Retrieved 22 March 2021.
  98. ^ "Риторика холодной войны на фоне нарушения прав человека в США" [Cold War rhetoric against a backdrop of human rights abuses in the USA]. 1 News Azerbaijan (in Russian). 26 August 2014. Retrieved 16 August 2018. «Права человека – это дубинка в руках сильных мира сего, которую они используют, когда кто-то вокруг проявляет непослушание», - убежден азербайджанский политический деятель Араз Ализаде, возглавляющий Социал-демократическую партию Азербайджана. (Translation: "'Human rights is a stick in the hands of the powers of the world, that they use to beat anyone who disobeys them' says Araz Alizade, leader of the Social-Democratic Party of Azerbaijan")
  99. ^ Ghodsee, Kristen R.; Sehon, Scott (22 March 2018). "Anti-anti-communism". Aeon. Retrieved 1 October 2018. But the problem for the anti-communists is that their general premise can be used as the basis for an equally good argument against capitalism, an argument that the so-called losers of economic transition in eastern Europe would be quick to affirm. The US, a country based on a free-market capitalist ideology, has done many horrible things: the enslavement of millions of Africans, the genocidal eradication of the Native Americans, the brutal military actions taken to support pro-Western dictatorships, just to name a few. The British Empire likewise had a great deal of blood on its hands: we might merely mention the internment camps during the second Boer War and the Bengal famine. This is not mere 'whataboutism', because the same intermediate premise necessary to make their anti-communist argument now works against capitalism: Historical point: the US and the UK were based on a capitalist ideology, and did many horrible things. General premise: if any country based on a particular ideology did many horrible things, then that ideology should be rejected. Political conclusion: capitalism should be rejected.
  100. ^ Franceschini, Ivan; Loubere, Nicholas (7 July 2020). "What about Whataboutism?". Made in China Journal. Retrieved 1 December 2021.
  101. ^ Warburton, Nigel; eleanorlongmanrood (18 May 2022). "Everyday Philosophy: The problem with whataboutery". The New European. Retrieved 6 March 2023.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Zetetikamatf/песак&oldid=27781093”