Темишварски пашалук
Темишварски пашалук Eyālet-i Temešvār | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
1552.—1716. | |||||||||
Темишварски пашалук средином 17. века | |||||||||
Главни град | Темишвар, Јенопоље | ||||||||
Регија | Средња Европа | ||||||||
Земља | Османско царство | ||||||||
Догађаји | |||||||||
Статус | Бивша покрајина | ||||||||
Владавина | |||||||||
• Облик | Пашалук | ||||||||
Историја | |||||||||
• Успостављено | 1552. | ||||||||
• Укинуто | 1716. | ||||||||
|
Темишварски пашалук или Темишварски ејалет (осм. тур. Eyālet-i Temešvār) је био административна јединица првог степена (пашалук) у Османском царству. Основан је 1552. године, а постојао је све до 1716. године. Седиште пашалука налазило се у Темишвару (1552-1659) и (1693-1716), а привремено и у оближњем Јенопољу (1659-1693). По другом седишту, ејалет је у том периоду био познат и као Јенопољски пашалук, односно Јеновски пашалук. На подручју ејалета живели су Срби, Румуни и Мађари, а такође и Турци. Хришћанско становништво је било православне, римокатоличке и протестантске вероисповести, а у већим местима живео је и значајан број муслимана. Пашалук се делио на санџаке, а обухватао је цео Банат и доње Поморишје, као и јужни део Кришане. Данас је ова територија подељена између три државе: Мађарске, Румуније и Србије.[1][2][3]
Назив[уреди | уреди извор]
Пашалук је добио име по административном седишту Темишвару.
- Име пашалука на старотурском језику је било Eyâlet-i Temeşvar и Eyâlet-i Tımışvar
- На данашњем турском језику Temeşvar Eyaleti и Tamışvar Eyaleti
- На румунском језику Eialetul Timişoarei и Paşalâcul Timişoara
- На мађарском језику Temesvári ejálet
Семундарни назив, у периоду од 1659. до 1693. године, носио је по свом другом управном седишту у Јенопољу (Јеново, Јенова), те је по томе познат и као Јенопољски пашалук, односно Јеновски пашалук (тур. Eyâlet-i Yanova).
Историја[уреди | уреди извор]
Темишварски ејалет је основан 1552. године, непосредно након османског освајања града Темишвара и околних области у Потамишју и Поморишју. Ово подручје је у име Османског царства освојио Србин-муслиман Мехмед-паша Соколовић, а у запоседању појединих градова значајно су му помогли домаћи српски прваци.[4]
Значајно територијално проширење према северу пашалук је оствари 1566. године, када су освојени Ђула и Јенопоље. Иако је Јенопоље изгубљено већ 1595. године, тај град је поново освојен 1658. године, када су запоседнута и суседна подручја дотадашње Лугошко-карансебешке бановине.[4]
Седиште ејалета премештено је 1659. године у Јенопоље, које је изгубљено 1693. године за време хабзбуршко-османског рата, услед чега је седиште пашалука враћено у Темишвар. Ејалет је постојао све до 1716. године, када је османска власт протерана из целе области, која је потпала под власт Хабзбуршке монархије у чијем је саставу 1718. године реорганизована у нову покрајину под називом Тамишки Банат.
Административне јединице[уреди | уреди извор]
Овај чланак је део серије о историји Србије, Војводине, Румуније и Мађарске |
Приликом оснивања (1552), пашалук се делио на следеће санџаке:
- Санџак Темишвар (Tamışvar)
- Санџак Молдава (Modava)
- Санџак Липова (Lipva)
- Санџак Арад (Arad)[5]
- Санџак Чанад (Çanad), првобитно познат и као санџак Бечкерек (Beçkerek), односно Бешлек (Beşlek)
Након проширења према северу (1566), основани су:
Након проширења према истоку (1658), основани су:
Крајем 17. века, помињу се још два санџака:
Након склапања Карловачког мира (1699), према попису из 1701-1702. године,[7] пашалук се састојао из следећих санџака:
- Санџак Темишвар (Tamışvar)
- Санџак Чанад (Çanad)
- Санџак Себеш-Лугош (Şebeş)-(Logoş)
- Санџак Молдава (Modava)
- Санџак Оршава (İrşora)
- Санџак Липова (Lipva)
Становништво[уреди | уреди извор]
Становништво овог пашалука је углавом било састављено од православаца, првенствено Срба и Румуна. Мањи део чинили су римокатолици и протестанти, углавном Мађари. Досељени Турци и домаћи мислимани били су исламске вероисповести. У појединим градским срединама живели су у мањем броју и Јевреји, а у разним местима на територији пашалука такође су били пристни и Роми.
Срби у Темишварском пашалуку[уреди | уреди извор]
Значајан део становништва на подручју Темишварског пашалука чинили су Срби, било као староседеоци из претходног раздобља угарске власти или као нови досељеници из других српских области. На подручју овог ејалета избио је 1594. године велики српски устанак, уз ослонац на суседну Кнежевину Трансилванију, чијем су владару српски прваци понудили титулу српског краља. Нови српски устанак на том подручју избио је 1686. године, на челу са капетаном Новаком Петровићем. Православни Срби су на просторима овог пашалука имали своје епархије: Вршачку, Темишварску, Липовску и Јенопољску, које су биле у саставу обновљене Српске патријаршије.[8][9][10][11][12]
Беглербези темишварског пашалука[уреди | уреди извор]
- Казим-бег (1552—1554)
Види још[уреди | уреди извор]
- Лугошка и карансебешка бановина
- Банатски устанак
- Тамишки Банат
- Историја Баната
- Историја Војводине
- Историја Србије у Османском царству
- Историја Мађарске у Османском царству
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Dávid 1999, стр. 113-128.
- ^ Пејин 2010, стр. 133-168.
- ^ Лемајић 2013, стр. 7-27.
- ^ а б Ивић 1929.
- ^ а б Dávid 1994, стр. 143-162.
- ^ Зиројевић 1970, стр. 11-26.
- ^ Kılıç 1997, стр. 48-49.
- ^ Николајевић 1932, стр. 422-427.
- ^ Поповић 1955.
- ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
- ^ Тричковић 1988, стр. 139-166.
- ^ Ћирковић 1996, стр. 239-245.
Литература[уреди | уреди извор]
- Dávid, Géza (1994). „The Sancakbegis of Arad and Gyula”. Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 46 (1992-1993): 143—162.
- Dávid, Géza (1999). „The Eyalet of Temesvár in the Eighteenth Century”. Oriente Moderno. 79 (18): 113—128.
- Dávid, Géza (2000). „An Ottoman Military Career on the Hungarian Borders: Kasim Voyvoda, Bey, and Pasha”. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leden-Boston-Köln: Brill. стр. 265—297.
- Ђере, Золтан (2002). „Од Мохачке битке до смрти цара Јозефа II”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 184—380.
- Зиројевић, Олга (1970). „Управна подела данашње Војводине и Славоније у време Турака”. Зборник за историју. Матица српска. 1: 11—26.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Káldy-Nagy, Gyula (2000). A csanádi szandzsák 1567. és 1579. évi összeírása. Szeged: Csongrád Megyei Levéltár.
- Kılıç, Orhan (1997). 18. Yüzyılın İlk Yarısında Osmanlı Devleti'nin İdari Taksimatı: Eyalet ve Sancak Tevcihatı. Elazığ: Şark Pazarlama.
- Kolçak, Özgür (2020). „Köprülü enterprises in Yanova ([Boros]Jenő/Ineu) and Varad ([Nagy]Várad/Oradea): Consolidating Ottoman power and accumulating family wealth (1657-1664)”. Archivum Ottomanicum. 37: 69—86.
- Крешић, Огњен (2012). „Петровићев санџак” (PDF). Историјски часопис. 61: 129—143.
- Крстић, Александар (2010). „Банат у средњем веку”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 65—90.
- Лемајић, Ненад (2013). „Српско становништво Баната и Поморишја у XV и XVI веку” (PDF). Средњовековна насеља на тлу Војводине: Историјски догађаји и процеси. Сремска Митровица: Историјски архив Срем. стр. 7—27.
- Николајевић, Тихомир (1932). „Новак Петровић, капетан банатских Срба (1686-1689)”. Гласник историског друштва у Новом Саду. 5: 422—427.
- Пача, Арпад (2007). „Срби и Мађари у Чанадском санџаку у другој половини XVI века”. Српско-мађарски односи кроз историју. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 87—103.
- Пејин, Јован (2010). „Банат под турском окупацијом”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 133—168.
- Поповић, Душан Ј. (1955). Срби у Банату до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. 1. Нови Сад: Матица српска.
- Самарџић, Радован (1993). „Српски народ под турском влашћу”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—114.
- Самарџић, Радован (1993). „Срби у ратовима Турске до 1683”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 115—424.
- Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
- Тричковић, Радмила (1988). „Митрополит Лонгин Бранковић: Прича Ђорђа Бранковића”. Историјски часопис. 34 (1987): 139—166.
- Ћирковић, Сима (1996). „Устанак банатских Срба”. Рад Музеја Војводине. 37-38 (1995-1996): 239—245.
- Hegyi, Klára (2000). „The Ottoman Network of Fortresses in Hungary”. Ottomans, Hungarians, and Habsburgs in Central Europe: The Military Confines in the Era of Ottoman Conquest. Leden-Boston-Köln: Brill. стр. 163—193.